By Октобар се широм света обележава као Међународни месец борбе против рака дојке, у циљу подизања свести о једној од најчешћих малигних болести код жена, раног откривања, али и о пружања подршке женама које се суочавају са овом болешћу. Овим поводом чланицe Саветовалишта ,,Јефимија” одржале су у среду у просторијама Канцеларије за младе у Пријепољу радионицу из програма „Ту смо за вас“.
Када је завршила специјализацију онкологије почетком деведесетих година, докторка Маја Гулан је најчешће оперисала пацијенткиње које су се јављале касно, у одмаклим стадијумима болести, када су изгледи за излечење били мали. То ју је мотивисало да, у сарадњи са психолошкињом Славицом Симић, 2000. године покрене удружење које ће радити на подизању свести код жена о значају раних и превентивних прегледа дојки.
Схватила сам да само причом и мотивацијом да долазе на прегледе, чак и када немају никаквих тегоба, можемо нешто да променимо и да утичемо на то да пацијенткиње долазе на време на прегледе, да се болест дијагностикује у раним стадијумима и да се адекватно лече. Као последицу тога, оне могу да живе дуго и квалитетно. Тако и ја могу да видим и поздравим своје пацијенткиње које сам оперисала пре 20–25 година и да се обрадујемо када се сретнемо – каже др Маја Гулан, специјалисткиња онкологије.
Психолошкиња Славица Симић истиче да дијагноза онколошке болести ставља сваку особу у позицију да се забрине.
То је заиста огроман животни потрес, један земљотрес. И сада, када имате могућност да у том првом потресу сретнете некога ко ће да вам пружи руку и да вам да праве информације, то је оно прво што добијате. Ту је добра информативна подршка о томе како проћи кроз дијагностику и како се лечити, затим подршка жена које су то преживеле, уз огромну сарадњу са лекарима који су обучени да то раде — нажалост, нису сви — као и са психолозима и психотерапеутима – каже Симић.
Истраживања показују да начин живота жене у изузетно великој мери утиче на настанак карцинома дојке, због чега је излечење комплексан процес, који подразумева много више од хемије и излечења ткива.
Оно што карактерише овај тип личности јесте да су то особе које, отприлике, своје животе посвећују другима. Њихово основно животно уверење је нешто у шта без икакве сумње верују: да је њихова обавеза и животни задатак да усреће друге. То је вероватно један од разлога због којих многе жене немају довољно свести о томе како да сачувају себе. С друге стране, оне су највредније и себи и другима када воде рачуна о себи. И то је тај процес. Мислим да „Јефимија“ пружа нешто што друга удружења пацијената не пружају – наглашава психолошкиња Славица Симић.
Упркос чињеници да су упутили више директних позива, као и да је радионица најављена путем наше телевизије, одазвале су се само три жене.
Са „Јефимијом“ имам добру сарадњу. Сви који хоће могу да је остваре, а ако неће, то је друга ствар. Значи, ту су и доктор и психолог и све што треба да се објасни и зна, да бисмо знале како све то иде и како да се снађемо. Ту су и многи значајни разговори, дружење и све што је потребно у вези са овом болешћу – каже Исмета Мемовић.
Нермина Малагиће је за „Јефимију“ сазнала када је отишла на другу хемотерапију у Ужице.
Коса ми је опала 35. дана после прве хемотерапије. У разговору са женама у ходнику, док смо чекале терапију, сазнала сам да постоји то удружење и да у „Јефимији“ могу бесплатно да добијем перику, као и турбане и слично. Када сам завршила хемотерапију, отишла сам са супругом у удружење. Баш се сећам госпође која нас је дочекала када смо дошли. Узела сам једну лепу перику. А само да вам кажем још нешто. Када сам отишла на трећу терапију, докторка Мира Јасиковић ме је погледала и рекла: „Што вам је лепа перика!“ „Па, рекох, узела сам је у „Јефимији“.“ „Хајде, окрените се позади“, каже она. Ја се окренем, а она ће: „То је моја перика! Ја сам ту перику користила и вратила је у „Јефимију“ – са осмехом се присећа Нермина Малагић.
Чланице „Јефимије“ истичу да иако број оболелих од рака дојке расте, Златиборски округ бележи за око 10% нижу стопу смртности у односу на просек у Србији. Овај значајан успех и већи број преживелих може се приписати посвећеном раду регионалних стручњака, организацији редовних скрининг прегледа, али свакако и активној психосоцијалној подршци коју пружа Саветовалиште „Јефимија” из Ужица.
