By Марко Дивац, који је рођен у центру Пријепоља где је и провео највећи део живота, силом прилика решио је пре три године да се пресели у Ивање, приградско насеље где има породичну кућу. Иако је епидемија корона вируса заслужна за ову животну одлуку, нема силе која би га сада приморала да се врати у град. Осим што је уредио двориште у коме осим спортских терена има и базен, посветио се и имању и купио коња. Са породицом у Ивању исписује своју бајку, а причу стално оплемењује новим и креативним идејама.
Док многи желе да побегну из села у град, Марко Дивац, управник Поште Пријепоље, у којој ради 22 године, пре три године одлучио је да период изолације током пандемије корона вируса проведе на имању у Ивању, у кући коју су његови родитељи саградили пре неколико деценија. Тих 28 дана било је довољно да Марко одлучи да се са породицом из Подвароши, где је живео од рођења, пресели у Ивање, које је, како каже, најлепше пријепољско приградско насеље.
Кад сам дошао овде, дрва нисам имао, али сам после годину дана купио шуму одмах ову овде. Прво смо средили грејање у кући да деца не осете ту наглу промену. Па и ја сам рођен у граду, уз централно грејање и за мене као одраслог човека је то била велика промена, а не деци. Онда требало је ускладити њихове тренинге, школе језика… За све је то требало снаге – почиње причу Марко Дивац.
У дворишту породичне куће Марков брат је изградио спортске терене, а Марко је изградио базен. Ово двориште постало је омиљено место окупљања породичних пријатеља и другара Маркове деце.
Маркова кћерка Ива каже да је лепше живети у Ивању него у граду јер је ту слободнија и има више простора за игру па могу да јој долазе другарице.
Један део распуста смо провели овде код Иве. Скупимо се па играмо одбојку, купамо се у базену, роштиљамо…Овде имамо све што доле немамо – каже Ивина другарица Надја Башовић.
Упоредо са сређивањем дворишта, у коме се између осталог налази и необичан објекат, изграђен у дну од милешевског камена, на који се наслања каца из жупске Задруге, док је кров сачињен од шевара из Сјенице, почео је да обрађује и имање.
Жито сам сејао две године, а није ми ни требало, нисам знао шта ћу с њим, поделио сам га. Ове године сам сејао зоб зато што сам купио коња. Сад је то свима чудно, он је као атракција, долазе деца да га виде…Мислим да је кобила ждребна тако да ћемо имати и принову.
Марко врло често помаже другима, а увек нађе времена да се посвети деци и научи их ономе што зна. Тако је прошле зиме на Јабуци држао бесплатне часове скијања у Етно кући Ракиџија, а сада у плану има нешто ново.
Жеља ми је да овде следеће године организујемо школу пливања, за децу која не знају да пливају. Приоритет би требало да имају деца која на путу до школе прелазе Лим, преко коцкица или гигаћег моста, јер је то ипак и рискантно. Први сам ја као дете неколико пута упао између коцкица.
Његово пресељење у Ивање и посвећеност уређењу породичног имања, поздрављају и комшије и рођаци.
Све што је Марко урадио је за сваку похвалу. Он треба да буде пример свима који желе да се врате у своје родно место, да се овако понашају и раде. Он је уложио велика средства, али не жали. Има напредне идеје и све што замисли, он то и оствари. Такав је човек, млад је, газда. Он се љути кад му ја кажем да је газда, али он то јесте – поносно прича Марков стриц Божидар Дивац.
Фотографијама на друштвеним мрежама на којима често обавља неки од сеоских послова, Марко жели да подстакне друге да крену његовим стопама.
Верујте ми, много се лепше осећам после три сата када сам у опанцима и радном оделу, опуштен сам, свој на своме. Отац ме је критиковао речима “Ја те родио да будеш господин, а ти хоћеш у Ивање, да правиш штале, качаре…” Ја бих му рекао: “Па тата, мени није у интересу да будем господин, већ да будем домаћин”. Ја нећу да се играм са животом, али покушавам да се играм у животу и да живим сваки дан онако како заслужујем.
Уз паролу да му је најважније у свему што ради да на првом месту буде човек, Марко набраја нове идеје, међу којима и план да на врху шуме направи видиковац, да усаврши дестилерију, јер је и произвођач ракије, као и да изгради камин и сауну и тиме заокружи започету причу. У град се не би вратио ни он ни деца, јер су у Ивању изградили своју бајку и пронашли свој мир.
