Аутор/ка: На који начин неког путем језика дискриминишемо? Да ли је језик одраз родне равноправности? Зашто постоји отпор према родно осетљивом језику? Kако се о женама пише и како се оне приказују? Одговоре на ова питања данас су Ужицу, уз подршку Мисије ОЕБС – а у Србији и продукцијске групе ШокАрт, нудиле експеркткиње и активискиње за родну равноправност.
„Родно осетљив и недрискриминативни језик у јавној управи и медијима“ била је тема данас одржане трибине у Ужицу. Остало је још мало времена, до 2024. године, за доследну примену одредби Закона о родној равноправности и родно осетљивог језика у образовању, државној управи и медијима. То подразумева употребу граматичког рода за професије, занимања, положаје и слично, које заузимају жене.
Од како је Скупштина усвојила Закон о родној равноправности у јавности су биле многе манипулације са језиком, односно представљале су се нетачне чињенице о језику. Мој задатак овде је да, као инелектуалка, реагујем на те неистине и да, једноставно, вратим у дискусију чињенице о језику, фундаменталне постулате историјске лингвистике и онога што је део проучавања о српском језику – каже професорка докторка Светлана Томић са Факултета за стране језике Алфа БК Универзитета.
Иза ове теме се суштински покреће питање равноправности жена и мушкараца.
Постоји једна група на јавној сцени коју предводе десно оријентисане политичке партије и групације које потежу то питање родног језика, а у ствари иза те теме се суштински потеже питање равноправности жена и мушкараца. Мени се просто чини да је то само мимикрија за то да се питамо да ли жене и мушкарци баш толико треба да буду равноправни. Јер они, под изговорима да нам не треба такав језик, у ствари проблематизују читав Закон – сматра активисткиња за женска и мањинска права Биљана Малетин.
Као што је кроз историју коришћен, тако и данас у свакодневици ми већ користимо родно осетљив језик.
Да ли је родно осетљив језик део историје српског језика? Да, јесте. Просто, од давнина су постојале именице којима су се означавале жене са професијама, титулама, занимањима. Значи то је нешто што је део историје српског језика. Постојале су и паралелне структуре и то у јавној употреби. Имамо и пример у законима у 19. веку и почетком 20. века тако да то нису никакве структуре које крше системска правила српског језика нити структуру српске реченице – истакла је професорка докторка Светлана Томић.
Своје виђење даје и Биљана Малетин.
Деца увек кажу професорка. Не кажу жени која им држи предавање да је професор, јер просто виде да постоје жене и мушкарци у различитим професијама и да их обављају. Оно што је изазов је рад са професионалцима у појединим институцијама који су спрошли одређене обуке. Постоји тај један став шта је правилно, а шта не и чини ме се да делује као да такозвана струка, односно лингвисти, али пре свега професионалци који раде у администрацији на одређеним позицијама, морају да постигну договор како које термине користити – мишљења је Биљана Малетин.
На трибини је приказан документарни филм „Језик и стварност“ продукцијске групе ШокАрт ( ShockART) и кратки видео записи са промоција у Београду, Нишу и Новом Саду.
