By Пре једне деценије, Дуња Ћуковић из Пријепоља отишла је на студије у Словачку, а потом се са дипломом менаџерке у култури и туризму, богатија за нова животна искуства, познанства и још један језик који сада течно говори, вратила у завичај. Своје искуство поделила је у новој епизоди подкаста „Наш глас, глас разума“.
Током периода одрастања, Дуња Ћуковић је многе градове и места сматрала својим домом. Најпре се са породицом често селила, јер је очев посао захтевао честа пресељења. Када је одрасла и била спремна да донесе одлуку о својој будућности, решила је да похађа студије Менаџмента у култури и туризму у Словачкој.
Прво што ме је привукло код факултета јесте тај спој креативног и практичног, јер ми се област менаџмента културе и туризма чинила као она у којој могу да спојим своја интересовања за уметност, рад са људима и организацију, започиње причу Дуња.
Ову земљу је одабрала због сличности између наших народа и пет година је називала својим домом. Иако, како сама каже, није никога познавала у Словачкој, нити је, за разлику од словачке заједнице у Војводини, имала било какву везу с овом земљом, привукла ју је култура која је врло слична оној из које потиче.
Словачка је била земља која је нудила доста квалитетних програма на страним језицима, што ми је било изузетно важно. Такође, преко програма преко ког сам аплицирала, Словачка је била једна од понуђених земаља. Међутим, оно што је пресудило је чињеница да ми се Словачка чинила најближом нашој култури од свих европских земаља, да одлазак неће бити претежак, а ипак довољно далеко да искусим студирање у иностранству, наводи саговорница.
Сусрет са другом културом и народом, иако сличним нашем по гостољубивости и срдачности, био је пун изазова које је Дуња успешно савладала. У томе су јој помогла нова пријатељства која је стекла током студија.
Много ми је значило то што сам живела у интернату, јер смо и тамо стварали своју породицу. Било је доста Срба, Словака који живе у Србији, као и људи других националности. Некако смо ми, који смо имали сличан менталитет, били подршка једни другима, јер нисмо ишли кући сваког викенда. Словаци су обично били ту од понедељка до петка, а ми смо остајали, наводи Дуња и додаје да није било важно ко из које земље потиче, јер су сви били ту једни за друге као велика породица.
Младима који се суочавају са дилемама које су пре једне деценије мучиле и њу, поручује да буду храбри и прате своје снове. Јер, чак и ако оду далеко, корени који их вежу за завичај остају снажни и довољно јаки да, уколико одлуче да се врате, могу да наставе свој живот у месту које им припада.
Мислим да млади треба да буду храбри и да оду, јер студирање у другој земљи представља огромно искуство. Али исто тако морају да буду искрени према себи и да повратак не сматрају поразом, јер то није пораз, закључује саговорница и додаје да нам искуство које смо стекли негде ван граница наше земље може помоћи да проширимо видике, научимо доста тога о себи и другима, а онда се вратимо и градимо бољу заједницу.
Дуња се вратила у завичај и, сплетом животних околности, остала у Пријепољу. Данас, када се осврне на сва она места и градове у којима је живела и људе, које је на свом путу срела, својим домом може назвати само град из ког је пре једне деценије отишла, а онда му се, богатија за нова искуства, вратила.
Опширније у видеу:
Подкаст „Наш глас, глас разума“, Форум жена Пријепоља емитује у оквиру пројекта ,,И ја се питам” уз подршку Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).
