Економско насиље – демонстрација моћи и пораз система

Економско насиље – демонстрација моћи и пораз система

Супруг ми је бранио да радим, бранио да располажем новцем, ускраћивао право одлуке о основним стварима“ – изјава је једне од корисница Сигурне куће, која је трпела економско насиље. Овај облик насиља жртве  препознају тек након што затраже подршку и помоћ надлежних институција. Истраживања показују да жене лошијег материјалног стања, без решеног стамбеног питања, имају два пута веће шансе да буду изложене економском насиљу. Центар за социјални рад Пријепоље од 89 евидентираних жртава насиља у 2021. години, нема пријављен ниједан случај економског насиља.

Економско насиље је дефинисано у Закону о спречавању насиља у породици, али је често непрепознат облик насиља од стране жена жртава породичног и партнерског насиља. Економско злостављање жена, односи се на различита понашања чији је циљ јачање моћи насилника, успостављање контроле и стављање жене у  потчињен положај – истичу у „Женском центру Ужице“, удружењу у оквиру којег постоји СОС телефон за жене жртве насиља од 2015. године.

Ауторке публикације „Мапирање породичног насиља према женама у Централној Србији“, међу којима је и др.проф. Филозофског факултета у Београду Марија Бабовић, наводе да економско насиље представља ређе проучавану форму породичног насиља.

У истраживању је наведено да је важно разликовати економско насиље од економске зависности, која свакако представља погодно тле за испољавање економског злостављања, али сама по себи не мора водити економском насиљу. Под економским насиљем подразумева се ускраћивање економских ресурса за задовољавање потреба жена или спречавање да се ангажују у економским активностима које су значајне за обезбеђење егзистенције.

Саговорнице из Женског центра Ужице истичу да економско насиље може бити извршено економском контролом  и економском експлоатацијом. Ради се о обрасцу понашања које насилник понавља и најчешћи видови испољавања су забрана образовања, запошљавања, стручног усавршавања, ускраћивање, контрола и забрана трошења новца, приморавање на одрицање од имовине…

Подаци из истраживања показују да овај облик насиља нема везе са образовањем, старосним добом, регионом или типом насеља где жене живе. Значајне разлике испољавају се у томе што су жене изложене економском насиљу мање економски независне од жена које се не суочавају са оваквим искуствима. Наиме, међу првима је мање запослених. а више незапослених и издржаваних жена. Важнији утицај на испољавање економског насиља има чињеница да ли жене остварују било каква примања и да ли имају приступ новцу.

Ко су најчешће економски насилници?

Економско насиље над женама у 85 одсто случајева врше мушки чланови домаћинства, а у 15 процената женски. То су најчешће супруг или невенчани партнер, затим син, а онда бивши муж или партнер, подаци су публикације „Мапирање породичног насиља према женама у Централној Србији“.

Интересантан је податак да се синови „високо котирају“ на листи насилника управо у економском насиљу над женама, док у осталим облицима насиља немају тако „високу позицију“. Реч је претежно о синовима који имају проблем са алкохолом и дрогом.

У „Женском центру Ужице“ кажу да је директна последица економског насиља економска зависност жртве од насилника што представља највећу препреку за излазак из насилног односа.

У случајевима када се насиље огледа у онемогућавању образовања и запошљавања, жртве немају потребне радне способности како би себе и своју децу издржавале након изласка из насилног односа. Женама које су услед насиља запале у дугове или остале без уштеђевине готово је немогуће да обезбеде неопходне ресурсе за самосталан живот. Економско насиље може индиректно утицати на женино физичко и психолошко здравље (хроничан стрес, повећан ризик од депресије, анксиозности, хронични здравствени проблеми услед неадекватне исхране).

Неплаћени рад непрепознат узрок економског насиља

Економском насиљу у значајној мери доприноси неплаћени рад у кући и брига о деци и старијим члановима породице, који најчешће обављају жене.

Посебан проблем је што се женски рад у кући, посебно у породицама у којима постоји насиље, не вреднује и што се по правилу брачна имовина књижи на мужа, чиме се, такође чини насиље према жени. Друга димензија економског насиља је институционална. Наше друштво не признаје женски неплаћени рад и не категорише га у економским показатељима, чиме се одржава потчињен положај жена, посебно оних које су домаћице.

Неплаћени кућни рад је облик експлоатације жена, односно присвајања њихових резултата рада без одговарајуће накнаде, што одговара једној врсти структурног насиља. Поред тога, управо се кућни рад користи као средство у интерперсоналном партнерском насиљу, често се као повод за физичко или вербално насиље користе изговори у вези са кућним радом, попут „недовољно опраних судова“, „лоше спремљеног ручка“ и слично, али они су дакле средство, а не узрок других форми насиља. Економско насиље се често јавља заједно са другим облицима насиља – истиче Марија Бабовић.

У Женском удружењу Колубарског округа кажу да је економско насиље, уз психолошко, најтеже препознати у нашем друштву јер је оно базирано на стереотипима по којима женски неплаћени рад није довољно видљив и признат, што даље говори да друштво често сматра да жене обављајући те послове не доприносе довољно свом домаћинству и у том случају не би требало ни да располажу новцем, нити да имају неки утицај у доношењу одлука које се тичу тог домаћинства.

Радећи са женама на селу, врло често смо чуле од њих да и у случају кад су власнице или носитељке пољопривредног газдинства, одлуке о том газдинству не доносе оне него мушки чланови породице. Такође, располажу углавном само оном количином новца који је довољан за свакодневне потребе домаћинства (куповину намирница и сл.), док за било какву већу инвестицију морају да траже новац или сагласност од мушких чланова.

У овом удружењу сматрају да је оптерећеност неплаћеним пословима жене довела у позицију да су мање плаћене и на тржишту рада, иако су међу високо образованим становницима/ама Србије жене статистички бројније. Послодавци очекују да ће жена више одсуствовати са посла због бриге о деци и да неће имати довољно времена да се посвети свом напредовању јер је „обавезна“ да обавља неплаћене послове унутар домаћинства. Због тога сматрају да је неисплативо улагање у женске људске ресурсе и најчешће ће за вишу позицију одабрати мушкарца.

Стереотипи јачи од закона

Женски центар Ужице истиче и примену закона као један од разлога неједнаке расподеле моћи и одсуства жена са руководећих позиција.

У Републици Србији је донет Закон о родној равноправности, као и Национална стратегија за родну равноправност за период 2021-2030. године са свеобухватним мерама за унапређење родне равноправности, као чиниоца који подстиче развој друштва у Србији. Патријархални културни обрасци и норме, широко распростањени родни стереотипи и предрасуде још увек су доминантни, а ојачан је и антиродни дискурс и мизогинија, који се недовољно ефикасно сузбијаjу. Евидентно је недовољно ефикасно и делотворно спровођење постојећих закона, политика и мера за унапређење родне равноправности. Родни јаз у економији је продубљен.

Са друге стране, жене које, због различитих социјалних и економских околности, нису имале могућност да се остваре у неким другим улогама, осим у улози домаћице, супруге, мајке, врло често стају у одбрану тих својих родних улога јер се у њима осећају добро, а у исто време су своју личност саградиле на тој улози и не одричу је се лако, напомињу у Женском удружењу Колубарског округа.

То је још једна препрека у препознавању економског насиља јер и саме жене врло често не желе да говоре о томе сматрајући тај проблем својим личним неуспехом, што свакако није, него је резултат друштвених околности и родних улога које нису оне одабрале него су им наметнуте.

Чињеница да се прича о неплаћеном раду и да је он препознат као проблем је велики успех, кажу у ЖУКО, јер би се то пре само 20 година окарактерисало као поступак лоше супруге, лоше домаћице и мајке.

Медији  својим истраживањем и садржајима могу довести у питање постојеће друштвене норме које промовишу неравноправну  поделу послова старања између жена и мушкараца и допринети да се тај рад препозна, да се вреднује на другачији начин и да се у једном тренутку изрази и кроз економију, истичу у Удружењу Форум жена Пријепоља.

Економски зависне жене су подложније трпљењу психолошког, сексуалног и физичког насиља. Економско насиље је уствари вид демонстрирања моћи једне особе над другом.  Зато је неопходно рушење стереотипа и смањење друштвених ограничења, која жене држе даље од тржишта рада, а међу којима су сиромаштво, насиље, дискриминација, социјална искљученост и изолација.

Активисткиње женских организација  се слажу да је за достизање веће друштвене равноправности у смислу јачања економске независности жена потребно ефикасније спровођење закона од стране свих институција које постоје да би обезбедиле поштовање људских права, као и ефикасије спровођење санкција над прекршиоцима тих закона.

Подели на мрежама

Повезани чланци