By Породица Кијановић живи у Залугу, а у Џурову држи фарму свиња моравки. Ово је највећа фарма ове аутохтоне расе свиња на подручју општине Пријепоље. Рад на фарми се исплати, али највећи проблем у функционисању овој породици представља лош пут.
Прве моравке у село Џурово су донете 2020. године када је породица Кијановић решила да овде оснује фарму. Прве две године биле су тешке, почели су са десетак свиња, а врло брзо се тај број повећао.
Тренутно имамо 20 крмача. Од тога се 15 опрасило, а пет су младе, тако да ћемо ускоро имати свих 20 крмача у приплоду, наравно уз вепра. Имамо и око 60 прасади. Они су у другом боксу. Има и нешто мањих прасади које још нисмо пуштали напоље, јер још нису довољно ојачали. Морају да имају воде, како би могли да се блате и нормално да пију. Што се тиче исхране, дајемо им кукуруз, јечам, пшеницу и луцерку. Можемо да косимо и обичну траву, али они сами изаберу оно што им одговара. Продаја иде добро. За сада немамо проблема, све може да се прода. Купују наши људи одавде, али и из околних села. Већ сада узимају свиње за јесен, да их тове и кољу пред зиму – објашњава Владе Кијановић чије је син Бошко власник фарме.
Раса моравка, заједно са мангулицом, спада у аутохтоне расе и на њих држава даје субвенцију.
Што се тиче државе и субвенција, задовољни смо. Субвенције стижу на време и то нам много значи.
Кијановићи живе у Залугу, али због фарме морају сваки дан да дођу до Џурова.
Сваког дана долазимо овде, или ја и супруга, или ја и син, а ту су и унуци. Највећи проблем нам је пут. Била је акција у априлу и обећано нам је из општине два милиона динара. Ми смо сакупили око 12.000 евра, како би радови почели почетком маја. Међутим, прошао је мај, прошао је јун, ево и јул, а још ништа. Не знамо шта је проблем – да ли су пропали тендери или нешто друго. Све то успорава цео процес. Заиста не знамо о чему се ради. На овом потезу, од Ковинграда па до Адровића, има седам регистрованих домаћинстава која се баве сточарством – неко гаји овце, неко краве, а ми свиње. Јачи смо од већег дела села по производњи. А пут, ето, и сами сте видели какав је. Сваког дана долазим овде па ви видите како је мом ауту и мени.
План је био да се уради око 460 метара асфалта, као и, ако буде новца, да се асфалтира део пута ка цркви и гробљу.
Чекамо да видимо шта ће општина да уради. Да ли немају новца или је нешто друго у питању – не знам. Немам ништа против да се асфалтира и другим селима, свако то заслужује. Али асфалтирају по три километра пута до једне, две или три куће, а овде имамо толико домаћинстава. Не треба нама асфалт тек кад нас више не буде. Док смо ми овде и док радимо, потребан нам је. Ми смо већ стари, али шта ће деца? Данас сви возе боља, нижа возила која не могу да пролазе овим путем. Да је асфалт, не би било никаквих проблема. Од Залуга до овде има свега осам километара.
Само осам километара од Залуга и 14 од града, али вожња траје више од пола сата па и 40 минута. Зато ово село има врло мало житеља, а више оних који одржавају имања па макар повремено долазе. Многи Џуровци су отишли са својих огњишта баш због лошег пута. Скоро нико се није вратио, због чега је посебно важно да се пут санира како би у селу остали људи који се баве сточарством, баш као што је то породица Кијановић.
