By Друга трибина у оквиру циклуса „Није Филозофски ћутати“ одржана је 14.2. 2019. на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Говорили су редитељи Желимир Жилник, Горан Марковић и Јанко Баљак, а модераторка је била професорка Радина Вучетић.
Несређени транскрипт
Радина Вучетић: Kада говоримо о захвалности и коме све треба да се захвалимо што нас има оволико, пре свега морам да се захвалим и министру Шарчевићу, зато што од његовог напада на наше реакције и на све оно што се дешава у Србији, овај факултет је пунији и протест је све већи. Потом да се захвалим и премијерки Ани Брнабић, зато што је наше питање о слободи и демократији претворила у питање о клозетима и у једно клозетско питање, и опет учинила да нас је овде све више. То се дешава, наравно, и са председником Вучићем, пошто и његове изјаве стално чине да нас је све више. Наша је тема данас филм као протест и оно што је важно за Филозофски факултет – да је Филозофски факултет увек био тесно повезан са филмом и са људима из филма и уметницима. То је тако било 1968, то је било тако у протестима 1996-97, то је тако и данас. И зато је јако важно што су данашњи гости редитељи који су оставили врло значајне трагове о одређеним временима. И оно што је важно: они их не остављају само као филмски редитељии са својим камерама, него их остављају као изузетно ангажовани појединци.
Ми ћемо данас имати неколико, једно 3-4 круга питања у овим разговорима. Прво ће бити везано за протесте 1968, 1996-97. и уопште за деведесете, потом ћемо покренути питање уметника и политике да видимо где су који уметници данас у овом догађајима којима смо сведоци. Затим ћемо говорити, што мислим да је неизбежно када говоримо о слободи и када говоримо о уметности, а то је питање цензуре. Идеја је да почнем прву туру питања тако што ћемо имати инсерт из филма сваког од аутора и то ће бити шлагворт за питања која ће они добити, тако да ја молим, ту је мој колега Милан Попадић који је професор са историје уметности који је овде имао једну филмску улогу и монтажера, који нам је доста помогао око свега овога, и ја бих молила да прво пустимо инсерт из “Липањских гибања” Желимира Жилника…
… Овде ћемо завршити овај први део, господин Жилник је о 1968. снимио “Липањска гибања” и “Ране радове”, али је снимио и филм о деведесетима, о протестима 1996-97. Снимио је документарац “До јаја”, па хајде да видимо шта је ту слично а шта различито између ових протеста данас и 1968.‚ и да ли има те атмосфере и духа. И оно што је занимљиво само рећи да када се данас гледају захтеви студената из 1968. године, они заправо сви стоје и данас.
Желимир Жилник: Има, дакле, невероватне сличности у сваком од та три догађаја, а сличност је врло једноставна: то је да пред собом имамо велику групу људи која једноставно ту неку дубоку потребу за слободом и дубоку потребу да кажем неки свој осврт, не само на свој бол, своју патњу и своју бригу него на нешто што се дешава у друштву где би заправо требало да се осећаш код куће, а оно је, на неки начин, одузето теби у том смислу да те третира као странца, непријатеља и опасног и сад ти имаш једноставно једну жељу, заједно са другим људима, солидарно, да кажеш “Људи, то је наш живот, један једини живот који ми живимо… ако га пустимо кроз шаке, ми ћемо умрети презирући сами себе”; и, видите, све то што сте видели у овом малом филму… то је један филмић у смислу прво што смо ми у оно време имали ограничене алате, радили смо са 35 милиметарском траком која је била бескрајно скупа и имали смо само, отприлике сат траке са којима смо били обавезни да завршимо документарни филм од минимум 10 минута.
Е, сад, знате шта значи сат траке, а овде су се дешавали рецимо 80, 90, 100 сати догађаја. Kао што видите, тонски сниматељи су били различити моји пријатељи, и Бранко Вучичевић и Богдан Тирнанић и још неког сте можда ту могли да видите; али, што је професорка поменула, филмови остају као документ, и то остају као један драгоцен историјски извор. Тако да сада, 50 година касније, можда са тугом можемо да кажемо да је у целом државном социјализму, дакле, у пола света, у пола света из Источне Европе остао само овај документ. Прошле године у Трсту, у ово време, био је један фестивал филмова о 1968. и, разуме се, мене су позвали, али ја кажем: “Пробајте да нађете нешто у Чешкој, у Русији – није било. Шта то значи? Да су једноставно власти према свакој врсти протеста, побуне и слободног простора који се јавио без контроле, да су биле гадно нарогушене, разумете, и једноставно нису дале. Из бившег Совјетског савеза дошле су три фотографије. Хоћу само да кажем да у том моменту у Југославији је било отвореног простора за слободу и филма и књижевности; пазите, то је свега практично мање од 20 година после рата.
Та држава је била и формирана и већ призната и велики део и привреде и урбанизације је био завршен и универзитети су направљени и сад долазе млади са протестом. Изгледа да је међу њима у гарнитури дошло до неког конфликта, неки су људи говорили: “Па, они осећају оно исто што смо ми осећали кад смо били у њиховим годинама”, а други су рекли: “Да, али они хоће нас да скину са власти” и било је оних реченица “На власт смо дошли с крвљу, нећемо је пуштати без крви”. Али кад кажем да је можда то први моменат у мом животу где сам, тако, присуствовао неким гестовима једне спремности на жртвовање. Сећам се да су у једном моменту изашли 3-4 старија професора, ту је био, разуме се, и Михајло Марковић, био је Љуба Тадић, био је и Вељко Kораћ, и каже: “Добили смо од познаника вест да су кренули тенкови са Бањице. Ви се сви повуците кроз двориште, у оне задње просторије старог Филозофског факултета, а нас четворица ћемо изаћи на врата и нећемо врата отворити”. Kаже, “ако се пуца, највероватније ћемо бити рањени и можда убијени нас четворо. То је 30 литара крви, млади војници неће преко тога проћи”, и каже: “тек ако прођу, ви бежите кроз прозор на улицу”. Али, ето, није се десило да су дошли тенкови.
Радина Вучетић: Вратићемо се после још на ’68. годину, али сад да видимо следећи инсерт, да уђемо и да се пребацимо у деведесете године када говоримо о протестима. Инсерт из филма “Полудели људи” Горана Марковића…
Ево, они који су учествовали у овим протестима ’96-’97 – а овде нас има већ доста који смо учествовали у томе – памтимо ове слике. Међутим, верујем да и вама који сте много млађи, ове слике и ови инсерти делују познато, и овај контрамитинг из ’96. заправо све више подсећа на сцене којима присуствујемо у последње време, ово је јако слично 17. јануару 2019. и посети Путина Србији, са свим оним аутобусима, значи све је заправо врло слично, само више нису фотографије Слободана Милошевића које се носе него Александра Вучића. И свако довожење масовно аутобусима у Београд је повратак у једну страшну прошлост, јер нас подсећа на овакве контрамитинге. Па Горане, како сад у контексту догађаја ове године гледате на ’96-97?
Горан Марковић: Оно што је тада постојало а сада не је револт. Дошло је до једног великог сукоба на том контамитингу, ако се неко сећа, где су се грађани супротставили, и ту је победио народ, што сад није случај, још увек. Ви сад имате, као што видите, сваки дан неке скупове под претњама да ће да их отпусте, и људи са стране стоје и немо гледају то, чак врло мали број људи одбија да тамо оде. Тај страх или та нека, како бих рекао, угроженост која доводи до тога да људи немају снаге да задрже основно достојанство људско, је сада доминирајуће. Они су успели за ово време доста интересантног експеримента са људима да убију у људима и последњу трунку самопоштовања.
То је, наравно, метод, а резултат је недостатак самопоштовања, тако да су околности сада мислим другачије. Погледајте ове протесте – ја сам често ишао, скоро сваки пут; ту су углавном људи који су старији и који су ту дошли да би се дружили са људима који исто осећају. Млади људи нису у томе; гро људи је, заправо, онај неки грађански, миран део – онај који не може ништа да промени.
Радина Вучетић: И не уме да се бије… бар засад.
Горан Марковић: Па, не могу људи мог годишта или из моје генерације ништа да промене… могу само млади људи, који желе да живе, који желе да имају нормалан живот. Скоро сам био са Рајком Грлићем и он ми каже како из Хрватске много људи одлази. Ја сам га питао: “Па, чекај, зашто, тамо је економска ситуација релативно боља”, он ми је рекао: “Ма, не ради се о економској ситуацији; неће људи да живе у овим одвратним државама, неће да живе у усташкој држави”. Што се може рећи и за ову. То је главни мотив. Не желе да протраће живот у овом брлогу.
Радина Вучетић: Добро, сад ћемо прећи на следећи инсерт, остајемо још увек у деведесетима и овај ће нам најтеже пасти јер је заправо и најтежа ствар у питању, то је инсерт из филма Јанка Баљка “Анатомија бола”. Јанко се бавио доста деведесетим годинама и ако само погледамо филмове “Видимо се у читуљи”, “Анатомија бола” и “Етнички чисто”, већ нам је то, ево нама као историчарима, јако добар путоказ за разумевање деведесетих година…
Ово је, наравно, једно тешко подсећање на деведесете, али пошто се Јанко доста бавио у својим филмовима деведесетима, то је и питање колико су нам се деведесете вратиле, али мислим да је овде важно још једно питање, пошто је овај филм између осталог и питање одговорности РТС-а за страдање шеснаесторо запослених у РТС-у. Сећамо се и 5. октобра, и шта се дешавало са РТС-ом и Драгољубом Милановићем. И како смо до тога дошли да, ево, 19 година касније ми опет током протеста тај бес усмеравамо према РТС-у? Да ли је могуће да онима који раде на РТС-у све оно што се десило деведесетих, 1999. и 2000. ништа није значило?
Јанко Баљак: Па, ја сам годину и по дана након овог филма направио наставак филма и било ми је потпуно фасцинантно, тог 5. октобра је поново горела зграда РТС-а из потпуно другачијих разлога, ушао сам са Жанком Стојановић, овом мајком која предводи тај бунт – за мене је она “мајка храброст” – свих тих породица, мало их је остало, она још увек трага за истином. Значи, у овом филму она каже: “Надамо се да ће кривци одговарати”, а одговарао је само Милановић. Тог дана када смо ушли у његову канцеларију, она је хтела да уђе, снимили смо, већ почиње да гори зграда РТС-а, демонстранти пале, преврћу кола на паркингу, Милановић са екипом у својој канцеларији једе ћевапе. Толико је мислио да је недодирљив и да ће заправо ту остати, толико је био сигуран у тај режим и да ће га неко спасти, не знам, војска…
И мени тај кадар из наставка овог филма, тај пладањ са ћевапима, уопште та неосетљивост о којој Радина говори… Сетим се свега тога када сада шетам и када пролазим поново поред зграде РТС-а, и готово да ми је невероватно да се ништа није научило након 20 година из тог трагичног искуства, једног ’99. и другог 2000, и да је потпуно исти образац понашања, лажи, бестидног извештавања о стварности која је око нас и који се понавља, а да они који у томе учествују или нису гледали ове филмове, или једноставно их то не интересује, или мисле да ће ова власт и ово што та власт производи бити вечна и да ће њихове позиције на тим местима бити вечне. Значи, то је тај неки круг који се мени враћа у овим шетњама када пролазимо поред РТС-а. А оно што је Горан приметио, у тим шетњама мислим да сада младих има више и мислим да је знак буђења и овог и неких других универзитета, укључујући и наш ФДУ, и Факултет политичких наука и још неколико факултета где је то језгро побуне јаче. Ми морамо да признамо негде свој пораз, а то фрустрира и нашу децу и ја сам сигуран да се они, гледајући своје поражене родитеље тешко одлучују за побуну и да у тој генерацији је добар део ескапизма.
Горан и сам зна какве су нам филмове у време бомбардовања доносили, једноставно су се јако тешко суочавали са том стварношћу. То су били вестерни, научна фантастика, ретко ко је уопште хтео да размишља о стварности која га окружује. Мислим да је та врста ескапизма и даље присутна, политика нам је потпуно згађена од стране оних који су и даље на власти. Нечасно је, просто није ин бавити се политиком, али велика је шанса у овим протестима да се то промени и док се Филозофски факултет и овакав амфитеатар не напуне, а били су празни последњх година, неће бити шансе за промене, тако да сам ја врло срећан вечерас.
Радина Вучетић: Овде ћемо сад, поред тога што смо срећни што се напунио амфитеатар и што је Филозофски овако живнуо у борби за слободу, ја бих овај круг о уметницима и политици, о уметницима и побуни, почела с Мајаковским који у Десет порука о револуцији каже да “револуција почиње кад уметници престану да буду кукавице и проговоре на сав глас”, и ја мислим да ми имамо ситуацију где су уметници заправо врло гласно проговорили, и да се вратимо мало само у ’68. годину, то је можда најбоље забележено код Живојина Павловића у књизи “Испљувак пун крви”. Kад ви то читате, Жилник снима, па Макавејев каже: “Добро, где ми је камера, хоћу ја да снимам”, Живојин Павловић хоће да снима, ту је Пуриша Ђорћевић, ту је млади, тада студент, Лазар Стојановић, Милан Влајчић је ту, ту су глумци попут Љубе Тадића, Мире Ступице, писци Данило Kиш, Мирко Kовач, Михиз, Пекић, Душко Радовић, Бранко Ћопић скупља новац за те студенте, сви су ту.
Е, сад се чини да, откако су почели ови протести сада, да су опет некако сви глумци ту, сви филмски редитељи ту, да се ту окупио један значајан број људи који се, као те ’68. бори за слободу и уметници играју важну улогу. Видимо да су браћа Трифуновић изузетно ангажована, видимо Мирјану Kарановић, видимо Kоју, Драгана Бјелогрлића, Ђуричка, Светлану Бојковић, Мијача. Академија ваша је иступила са врло значајном групом потписника, онда су се јавили остали уметници који су то подржали, тако да с једне стране имамо значајну групу релевантних уметника. Ако погледамо шта је друга страна у овом односу уметности и политике, ако изузмемо имена која се најчешће наводе као нека подршка овом систему и Вучићу, то су Лазар Ристовски и Мики Манојловић, ми заправо као неку суштинску естетику ове нове власти, неорадикалске власти, имамо ту естетику KонтраВизије Лава Пајкића. Да ли је будућност Лав Пајкић, или да се надамо да ипак у уметности није?
Желимир Жилник: Једна ствар је дефинитивно непомерљива, а то је да су људи прешли на другу страну улице, са оне стране где иду шпекуланти, преваранти, лажљивци, пљачкаши, људи који су учествовали у подстрекивању ратова, етничких мржњи, људи који су осрамотили Србију пред светом. И то не за 5, 10 година него вероватно за пола столећа и више. И људи су једноставно немоћни или, можда, у опрезности сада да формулишу политички програм, акцију, па чак и да формирају неку нову партију; али једноставно кажу “нисмо са вама, нећемо да будемо окужени лажју, преваром, пљачком, затрпавањем истине која ће изаћи и изникнути, ако не за 5, за 10, 15 година”. Јер, видите, наши врховници, они одлазе и диче се пријатељством са Путином, са Ангелом Меркел и другим, али од њих нису научили главне ствари. Ангела Меркел нема као главну ствар у свом срцу, у свом идентитету то колико ће мерцедеса произвести него да не дозволи да фашизам поново исклија. То нису научили од Ангеле Меркел. Од Путина нису научили то да помагачи фашизма у Совјетском савезу једноставно не могу да буду рехабилитовани, законом је забрањено; код нас не само да се рехабилитује него има и политичких покрета и лажних биографија итд. То је срамота за Србију, разумете, и да би се та срамота скрила, ми имамо државну пропаганду која је само нарцистичко самохвалисање. Ови људи који су изашли не морају да засада и не ураде ништа више него само да кажу “Нисмо са вама”, јер једноставно је недопустиво, чак и у неком државном систему у коме постоје и закони и устави и надлежности и ингеренције да се то руши сваки дан као кула од карата.
Горан Марковић: Ја сам дубоко, из животног искуства, убеђен да није нужно да велики уметници буду и добри људи, то уопште није тако. Ја знам јако много великих уметника који су тешка ђубрад. А такође знам јако много дивних људи који немају талента. Ради се, заправо, по мени, о моралу, о осећању да ли људи имају морала или немају морала. Ви сте поменули двоје мојих колега који очигледно то немају. Ја сам радио с Лазом Ристовским и он је одличан глумац, стварно, и духовит је и паметан је, ал’ шта то вреди кад он као човек има неки страшан фелер. То да се уметници прикључују, говори о томе да постоји једна критична маса људи који осећају. За разлику од других људи, уметници заправо немају много шта да изгубе. Тако да они су већ по природи ствари и слободи која је услов да би били уметници ушли у прве редове. Опет кажем као скептик, до оног тренутка, док људи којима је стало да преживе, који нису уметници, који треба сутра да имају посао, треба да се ожене, да имају стан, да рађају децу итд, дакле док они немају уопште никакву идеју о томе како то да остваре и док се не боре за то, док они нису ти који се боре, мислим да се неће постићи много.
Радина Вучетић: Ви сте сви прошли кроз различите фазе у односима с властима, наравно, господин Жилник је био највише цензурисан; имамо један нови феномен цензуре, а то је ускраћивање финансија, и ви имате ситуацију да редитељи попут Горана Марковића, Ђиђе Kарановића, Слободана Шијана, који су толико урадили за југословенску и српску кинематографију, који имају највеће награде и оне и ове државе, просто, ето, не могу да добију новац да сниме филмове, па ‘ајде да видимо просто како је текла те цензура од цензуре у социјалистичкој Југославији, како она изгледа данас; чини се много перфидније, али је има више него онда.
Желимир Жилник: Ми мало грешимо кад читав тај период Југославије и југословенског социјализма доживљавамо као нешто што је било потпуно једна хомогено конституисана културна политика. Ту је било различитих фаза, у сваком случају, сви ви знате да првих неколико година после ослобођења, да је културна политика била под великим утицајем совјетског модела, али она је трајала до ’48-’49, можда ’50. После тога је, заправо, за културу креиран један много отворенији простор, једна релаксирана атмосфера где су, пре свега, урађени ти филмови којима, рецимо ми као сада наследници те кинематографије, кад проглашавамо највећа имена и највећа достигнућа српског филма, онда дефинитивно не можемо да заобиђемо те генијалне ауторе као што су Душан Макавејев или Живојин Павловић, или, рецимо, Ђорђе Kадијевић или Пуриша Ђорђевић итд. Е, сад, шта је интересантно и шта је мени просто парадоксално: да актуелна власт, која је у крајњој линији у толико једноставној прилици да се о свему томе информише, да она не размишља шта ће за 20-30 година остати као нека врста њеног доприноса култури – иза уметника остаје што једино вреди оцењивати, а то су та уметничка дела, разумете, јер ипак, та уметничка дела, заправо креирана од људи талентованих и креативних, она остају један белег, једно сведочанство или у књизи или у филму. О чему? О томе шта смо ми као људи у том периоду времена осећали, мислили, желели, чему смо тежили, како смо се усхићивали и како смо пропадали.
Ја сам једанпут свега био на суду у иностранству око уметничког дела, и онда сам чуо шта каже француски судија продуценту: “Да, ви сте ту уложили, ви се сад буните против уметника зато што троши мало више пара него што је то било предвиђено”, али, пита уметника: “Је л’ ви радите ваше уметничко дело по неким вашим дамарима?”, каже: “Радим”, “Хоће бити нешто од тога”, “Да, биће”, па каже: “Ви онда, господине, морате то дозволити, јер Француска нема већих вредности него своје уметнике”. А, каже: “Највећи великани, од Волтера до Лотреамона до Тулуз Лотрека, они су грђени, пљувани, презирани, али француски дух и култура зуји читавим светом захваљујући њима, ми њима треба да се поклонимо; не као људима, него као произвођачима тог што је метафизички велико”. И у том смислу, ја кад гледам и у погледу финансирања и у погледу садржаја, шта финансира рецимо садашња власт, али нажалост и ова претходна – ту има неке духовне мизерије међу њима која заслужује презир.
Горан Марковић: Ја сам радио и у социјализму доста филмова и у титоизму. Ту је била једна перверзна ситуација; они су били једнопартијски систем, али су пуштали разноразне ствари које су њих критиковале, чак су финансирали то. Ми смо сви добијали паре од државе да критикујемо тај исти систем. Једанпут сам био цензурисан, и то је занимљива ситуација: мој филм који је можда најнаивнији од свих тих филмова, “Мајстори, мајстори” је био забрањен извесно време због вређања лика и дела педагошких радника. И онда, нека цензура је постојала и била је тамо, у Kнеза Милоша улици код Одеона, и онда смо ми отишли, направили једну побуну, да нам објасне шта треба да радимо, какве филмове треба ми да снимамо да би они били задовољни и тако даље, и онда је глумац Мића Томић довео свог пријатеља Најдана Пашића, који је био високи комунистички руководилац задужен за културу, и Најдан Пашић је објаснио цензури да је то глупост и филм је пуштен. Да буде перверзија већа, Најдан Пашић је деда овога Ђурића, и сад се вероватно окреће у гробу. Да, да, овога Ђурића.
Радина Вучетић: Овог што трчи?
Горан Марковић: Да. Марко. Добро, тако да је тад цензура заправо била много блажа него сада када је стално притисак, стално ти таблоиди или разноразни притисци, телефони итд, стално се затвара круг око људи и стално покушавају да их уплаше итд. Једини што људе који стварно имају интегритет не могу да уплаше, не могу они Желимира Жилника да уплаше кад је Жилник зна се шта преживео у животу. Ја се сећам кад је Жилник отварао ногама врата ЦK Војводине: дође и ногом отвори врата главног партијског шефа у Војводини, је л’ тако било?
Желимир Жилник: Али ми није помагало.
Горан Марковић: Према томе, како да кажем, храброст је део нашег посла, мислим, не храброст у смислу да можете да се потучете, него храброст да издржите и да не попустите.
Желимир Жилник: Сад сам ја већ старији, сад сви мисле “најбоље би било да дођеш на наш фестивал па да умреш”, да фестивал има неку добру вест, тако да ме многи позивају са ретроспективама, али видите, кад позивају нас старце ми, разуме се, не можемо да кажемо “имамо ми филмове код куће”, или их немамо, него онда дамо адресе: “ово смо направили у Арт филму, ово смо направили у Авала филму, ово смо направили на телевизији” И сад они бирају, и морам вам рећи, пола филмова долази са телевизија. То су све неке наше теме, разумете, једна је изградња хидроелектране у Бајиној Башти, друга је, рецимо “Болест и оздрављење Буде Бракуса” о добровољцима.
Сада су ти добровољци из Првог светског рата, кад их нема, испливали као неке нове златне рибице а ми смо, док је Тито био жив, направили са 300 добровољаца у Војводини који су населили та села, пола их је било у Америци – ја са њима разговарам, то су чиче, са њима разговарам на енглеском језику јер каже: “Ми смо тамо секли дрва и онда нисмо могли преко Америке, јер Америка је била неутрална него смо илегално ишли у Kанаду, па енглески брод нас је возио нас 5.000”. Разумете, то су такве приче. Филм се зове “Болест и оздрављење Буде Бракуса”, Тито је још био жив, добио је награду на Југословенском фестивал. Значи, хоћу да вам кажем, ствар је сложена. Оно што је за мене запрепашћујуће, сад је ствар постала тако једноставна и примитивна у политичкој структури; ви кад слушате те наше, да кажемо прве људе и министре, то је страшно. Тако некад нису говорили ни ноћни чувари.
Сад имамо прилике да гледамо и ове старе журнале који не могу а да се не сматрају државном пропагандом. Показивани су у кину јер, у старо време, једино место где су покретне слике могле да играју, то је заправо биоскоп, нисмо имали ове плаформе итд. И сад се ти журнали поново показују, и ја кад на то наиђем задржим се и гледам их, да видим како та сурова државна пропаганда данас изгледа. Она у великом броју случајева изгледа као један добар документациони материјал – шта је где крупно изграђено, који је универзитет отворен уз, разуме се, у сваком журналу или у сваком другом – активност председника републике, Тита. Али, у односу на ово, ти журнали изгледају као величанствена дела неког Роселинија или Буњуела. А ово су такве будалаштине. Тако да се питам, за 50 година кад се ово буде гледало, шта ће се моћи да каже? “Људи, неко је тамо откачио у том вашем времену”.
Горан Марковић: Бедно је слаба реч, мизерно. Али, свашта се види овде, рецимо антрополози ће моћи да виде једног дана; друго, види се шта стоји иза ове власти, док ти немаш ове спотове, теби је то магла, неки тамо нас малтретира, али ти сад видиш какав је то скуп глупости, неукуса и мрака, тако да су ови спотови драгоцени, ти најзад схваташ с ким имаш посла, да нису то само, не знам, кад је Трамп дошао на власт онда је удружење психијатара издало саопштење да он нешто није нормалан. Али, најважнији председник је рекао: “Не, то није тачно, он је нормалан, он је само ђубре”. Значи, хоћу да кажем да ови су спотови јако добри да најзад и они који имају неке сумње или нешто, да схвате с ким имају посла. То је најобичнија багра, то је то.
Радина Вучетић: Kако бисте оценили жанровски тренутни живот у Србији, шта ми живимо?
Желимир Жилник: Неталентовано нацртан и досадан анимирани филм.
Горан Марковић: Ја мислим да се ради о чистом порнићу. Па, шта су порнићи? Порнићи су квази-дела која претендују да имају некакву причу која је у ствари лажна, а сви учесници се праве да имају осећања и да испољавају осећања, а заправо им је циљ да изведу сексуални чин пред камером. Значи, једна апсолутна хипокризија и не видим никакав други жанр овде.
Јанко Баљак: Па, Вучић је нон-стоп у мелодрами, то је сасвим извесно. Kукумавчи по сваком основу, али мени више није ни смешно, тако да је мени све ово на ивици хорора, наша стварност.
Преузето са сајта Пешчаник.
