By Генерација гимназијалаца који су школске 1976. завршили средњошколско образовање, обележила је у Пријепољској гимназији 50 година од матуре. Ведри и млади духом и увек расположени за дружење, окупили су се, како су рекли, да оживе успомене, а не да броје године.
Видно расположени, под великим емоцијама и уз по коју сузу, састали су се некадашњи ђаци Гимназије “Професор Бранко Радичевић” да заједно обележе пет деценија од велике матуре. Генерација је имала четири одељења са око 120 ученика и ученица, а више од 50 их је дошло на ову прославу.
Мислим да је наша генерација мис генерација свих генерација Пријепољске гимназије. То носи незваничну титулу. Наше цуре су биле убедљиво најлепше и баш због њих носимо ту титулу – мис генерација свих генерација Пријепољске гимназије. И ако се на ту лепоту дода још и немало знања које смо стекли у средњој школи, а онда и те људске доброте које, генерално, наша генерација има – то смо понели из својих породица, али смо надоградили у гимназији са нашим уваженим професорима – онда стварно можемо, бар ја тако сматрам, да кажемо да смо једна успешна генерација – рекао је један од организатора окупљања Милан Цмиљановић.
Снежана Никчевић, новинарка у пензији из Подгорице каже да је први пут после матуре дошла на окупљање и да је зато под великим емоцијама.
Помало ми ово личи на вештачку интелигенцију, као да нас је неко преправио, да смо ми они исти који смо били, само физички више то нису исте особе. Али топлина остаје у овим сусретима. Већ при првом сусрету препознајете људе с којима сте имали много заједничког и с којима сте делили неке афинитете, који очигледно остају и даље у нама, неке сличности које, претпостављам, време не мења и не брише.
Само због прославе матуре у Пријепоље је дошао и Руждија Халиловић.
Ја сам дошао из Словеније, тачније из Новог Места. Отишао сам одмах после гимназије горе и горе остао. Оженио сам се, имам троје деце. Ретко долазим. Био сам на двадесет година последњи пут, а ево и сада.
Лекари, инжењери, правници и новинари…Живот их је однео на разне стране, у друге градове и државе, али су се у великом броју окупили ове као и претходних година, јер су на сваких пет година организовали ово дружење. Реч добродошлице упутио је Милета Безаревић, који је прво позвао све да минутом ћутања одају почаст за 22 до сада преминула друга и другарице.
Мили Божe, лепа ли дана,
Дружина се окупила стара,
У долини крај зеленог Лима,
Где их и сад понајвише има,
Кршни, седи момци
И предивне дотеране цуре,
Пола века славе од матуре.
О квалитету ове генерације, знању и васпитању које су имали већ у гимназијским данима, сведочи то што их се професори и данас радо сећају.
Сећам је се добро, зато што је то прва генерација којој сам предавао, када сам почео да радим 1974. године. Они су тада били трећи разред и предавао сам им до краја и у четвртом разреду. Иначе, једна сјајна генерација. Онда се строже оцењивало. Није било много вуковаца као сада. Углавном су већина завршили тешке факултете и добро се снашли у животу. Касније сам предавао и њиховим потомцима, деци, можда и неким унуцима.Тако да о њима мислим све најбоље – рекао је Нешко Пузовић, професор математике.
Због овог окупљања из Београда је дошла Дана Новаковић Машовић, професорица биологије.
Некако ми је посебно у сећању остало одељење IV-4. То је моја прва генерација. И хвала им на сећањима која ја чувам заувек. Као и они.
Према речима професора, биле су то генерације које су више радиле и училе у односу на данашње које се више боре за оцене, а мање за знање. Ово окупљање за њих није само прослава матуре већ и прилика да славе живот, своја пријатељства и да не допусте успоменама да избледе. Не броје своје године, али ће бројати до пет када ће се поново окупити на истом месту и надамо се, у истом броју.
