Аутор/ка: На путу од Беговог моста према Бјелобабама, након неколико кривина, налази се гомила кланичног отпада. Још увек нико није одговарао за мини депонију која представља потенцијални извор заразе и праву еколошку катастрофу. Трпе мештани Бјелобаба и сви они које пут ту наведе, али они који би требало да сносе последице оваквих поступака годинама несметано ту одлажу кланични отпад.
Несносан смрад скреће пажњу пролазника на ружну слику поред пута према Бјелобабама. Кланични отпад сурван је низ падину. Гозба за муве и за псе луталице, а за људе природна катастрофа. Мештани нам причају да је депонија одавно ту, само што је раније насипана заједно са путем, што је последњи пут урађено пре 12 година.
Лично овуда морам проћи, зато што гравитирам на овој страни и овај ми пут одговара. Пут је у врло лошем стању, а и ово је катастрофа. Имамо једино срећу што то траје кратко, за једно два минута се прође, али мирис и остало је катастрофално. У сезони кад домаћинства кољу стоку, увећа се депонија сигурно за једну трећину – каже Драган Цвијетић.
Мештанин Бјелобаба Горан Пузовић се пре 24 године вратио у родно село, како би се бавио сточарством. Мир који је желео, често нарушава смрад и страх да му пси луталице, који се скупљају због костију, не закољу овце.
Сваки пут када се пролази аутом, мора да се изађе и да се шутирају кости да би се прошло. А паса луталица, невероватно, има их по двадесетак, дођу горе у село и нападају нам стада. Нас четворица горе имамо овце. Сваке године сигурно један до два брава нам закољу.
Енвер Малагић не живи у Бјелобабама, али свакодневно користи пут јер се бави превозом огрева. Недавно је претрпео штету због костију разабацаних по путу.
Овде једне прилике кад сам наишао око 10 сати увече, ја сам расекао две гуме на камиону на шиљате кости од ребара. Вредност те две гуме је око 700 евра. За некога је то можда мала ствар, за мене је то големо.
Голем је и смрад док стојимо и причамо, што Енвер тешко подноси.
Никако, како трпим! Видите малопре да сам повраћао овде. То је стварно очајно.
Свашта је мештанима падало на памет да се реше муке, па и да сами поставе камере. Ипак, сматрају да постоје они којима је то и посао. Један покушај хватања криваца препричава нам Горан.
Возио сам комшију, помагао ми радити. Он је извадио мобилни телефон, овај зграбио камење, ја сам по гасу… бегај, спашавај живу главу. Тако да би инспекција ту требало да реагује, ко би други. Ради се овакав пут за Милешеву, а овамо 50 метара депонија да не можеш да живиш. Овде је заклоњено, по цео дан не наиђе ауто, може три сата безболно да истовара. И зато се одлучују да овде бацају отпад.
Решење овог проблема нуди Драган Цвијетић:
Па можда је најбоље решење постављање камере, а друго је да им се реши место где ће да одлажу отпад животињског порекла. Ја верујем да је њима далеко да вуку приколицу са костима до Прибоја.
Транспорт и одлагање кланичног отпада, као и контрола угинулих животиња на територији општине Пријепоље, је под контролом ветеринарске инспекције. Контактирали смо Азема Хурића, републичког ветеринарског инспектора у Пријепољу, који ће, како је рекао, након нашег позива обићи место где се одлаже кланични отпад. Ако се утврди ко га ту непрописно одлаже, уследиће новчане казне и налог да кривци изврше његово уклањање. У овој области на територији наше општине за сада је једино функционално одвожење отпада животињског порекла на хранилишта за белоглаве супове и медведе у месту Кашан у Милешевом Долу, којима управља Удружење грађана “Јадовник-оаза нетакнуте природе“. Кафилерије нема а, како пише у Локалном плану управљања отпадом који је истекао пре четири године, најближа кафилерија налази се у Ћуприји.
