By Мирсад Садиковић Зец, дипломирани инжењер хортикултуре, вишедеценијски креатор лепшег, чистијег, зеленијег и цветнијег Пријепоља, преминуо је у понедељак, 6. априла у 71-ој години живота, након тешке болести. Био је поштован и омиљен међу људима у родном граду, али и широм региона, где су га доживљавали као симбол и неизоставни део Пријепоља.
Мирсад Садиковић Зец је рођен 21. новембра 1955. године у Пријепољу, у Вакуфу. Одрастао је у многочланој породици, са још петоро браће и сестара. Основну школу и гимназију је завршио у родном граду, након чега је дипломирао на Пољопривредном факултету у Београду, на смеру хортикултура. Запослио се 1983. године у Јавном комунално предузећу „Лим“, где је провео цео радни век, до одласка у заслужену пензију.
Уређење шеталишта и дрвореда бреза на Прлу, од Винограда до петље у Шеховића пољу, био је први пројекат којем је дао свој печат. И од тада, до пре неколико година, за изглед Пријепоља је најзаслужнији био Зец. У новембру 2024. године био је гост Телевизије Форум и серијала „Моја животна прича“ и жеља му је била да управо тај простор и парк код Дома културе буду сценографија за разговор.
Мирсад Садиковић Зец је био препознатљив по својој љубави према природи и посвећености уређењу јавних простора. Његова креативна решења и мали, али значајни захвати, у којима је комбиновао дрво, камен и биљке, могли су се видети на бројним локацијама широм Пријепоља, где је, како су многи говорили, из природе извлачио оно најлепше и давао посебан печат граду, који је деценијама својим радом, идејама и ентузијазмом улепшавао и чинио га бољим местом за живот. И не само Пријепоље. Његово знање и посвећеност су били препознати знатно шире, па су га људи ангажовали на уређењу башта и јавних простора у околним градовима и широм региона.
Био је активан и у друштвеном животу заједнице – учествовао је у волонтерским акцијама чишћења и уређења града, едуковао младе о заштити животне средине и залагао се за већу одговорност према простору, али и друштву у којем живимо. Волео је људе, дружење и песму. Зекара, какао су га још од милоште звали Пријепољаци, био је и члан Градског хора Дома културе где су га, због интерне шале, прозвали Радиша. И стајао му је и тај надимак. Иако руководилац, Зец је био препознатљив по бициклу, гуменим чизмама, алату и неуморном раду.
Излазио је у сусрет свима и сви су у њему видели пријатеља. Подржавао је сваку иницијативу грађана Пријепоља на уређењу окружења као и бројне друга грађанске акције, показујући искрену бригу за заједницу. Као председник жирија, од самог покретања био је и део акције „За цветне оазе Пријепоља, Прибоја и Нове Вароши“ Телевизије Форум.
Мирсад Садиковић Зец био је много више од стручњака – био је човек идеје, енергије и доброте. Његовим одласком Пријепоље је изгубило једног од својих важних градитеља лепшег и уређенијег града. Његова дела, зелене површине и уређени кутци су трајно сведочанство љубави према граду и људима.
Случајно или не, тек, Зец је отишао 6. априла, на дан када је погинуо Валтер. Те 1945. остали смо без народног хероја борбе за ослобођење од окупатора, а сада без хероја борбе за лепше и чистије Пријепоље и животно окружење.
Иза Мирсада Садиковића су остали супруга Мелиха, син Едо и кћерка Ена са породицама. Џеназа ће се клањати у Вакуфској џамији у уторак, 7. априла у 16:45, након чега ће се извршити укоп на гробљу Косовац.
