Аутор/ка: Медији су и даље главни извор информација о родно заснованом насиљу према женама и његовог најбруталнијег облика – фемицида. То нам показује колики утицај медији имају када је реч о овом друштвеном проблему. Од тога како медији извештавају може да зависи и како ће реаговати шира јавност и да ли ће пружити подршку жртвама. Уважавање новинарских принципа и заштите жртава требало би да буде важније од тиража и прегледа медијских извештаја.
О насиљу према женама у медијима се најчешће говори кроз конкретне случајеве, спорадично и углавном сензационалистички, било да су у питању у јавности познате или непознате личности. Трка за прегледима и што већом читаношћу, често превагне у односу на јавни интерес.
У целом нашем друштву је тренутно та нека клима где нам је профит најзначајнији и управо тај економски фактор где медији знају да ће им највећи број прегледа донети сви ти сензационалистички наслови и текстови. У сусштини тиме правимо велику штету. При том се крше и закони врло често, а да не говоримо о етичким стандардима везаним за извештавање и за то какве последице може имати не само на ту породицу, већ генерално и на друштво – објашњава психолошкиња и консултанткиња СОС телефона Женског центра Ужице Невена Остојић.
Медији су и даље склони да умањују одговорност и правдају насилника различитим околностима, сиромаштвом, пандемијом или неким личним карактеристикама и пребацују кривицу на жртву.
Медији у већини случајева имају потребу да износе што више детаља на бази информација које ће прикупити у комшилуку или од људи који површно познају ту породицу. Тако се ствара погрешна представа да јавност може несвесно да преусмери кривицу на саму жртву. Да је она била та која га је неким својим понашањем или поступком изазвала и испровоцирала на насиље или нажалост, убиство – истиче координаторка СОС телефона Женског центра Ужице Весна Богдановић.
У медијским извештајима најчешће се крше новинарски принципи откривања идентитета преживеле или чланова њене породице. Последице оваквог извештавања су нарочито велике, када се односе на децу.
У суштини не морамо да знамо све законе и етичке принципе, али хајде само да помислимо какав ефекат ће то сутра имати када то дете сутра можда и промени школу или на његов будући живот. Само да се ставимо у те ципеле и већ ће нам већина одговора бити савршено јасна и без много обука и ли едукација – додаје Невена Остојић.
Наше саговорнице истичу да се у медијима много ређе говори и пише о феномену насиља према женама, које је углавном резервисано за обележавање појединих датума и друштвених кампања. Али, да медији имају несумњиво значајну улогу у промени стеротипа и подизању свести јавности о овом друштвеном проблему.
