Аутор/ка: И последњи надолазак Лима на површину је избацио вишедеценијски проблем – некада једна од најчистијих река у Европи постала је колектор за чврсти отпад. Ово је највидљивије приликом високих водостаја, када вода понесе све што је, након претходног надолажења, изручено на њене обале или приобалне депоније смећа. Оно се поново нагомилава низводно, у речним рукавцима и увалама, или иза препрека, што су и хидроцентрале, попут оне на Потпећком језеру. Плутајући отпад који на Потпећи не буде физички уклоњен, прећи ће преко прелива и наставити даље у Дрину, до хидроелектране у Вишеграду, са које такође стижу кастрофалне слике људског немара.
Колико смећа сваке године заврши на обалама и у кориту Лима тешко је проценити, али подаци из дринских хидроелектрана говоре да се годишње на Дрини сакупи од шест до осам хиљада кубних метара плутајућег отпада, од чега Лим доноси око 45 одсто.
Многи оптужују локалне самоуправе у лимском сливу да су највећи кривци за овакво стање, због депонија које се налазе тик уз речне обале, али сигурно је да нису једини кривци. Довољно је проћи поред реке у околини било ког од полимских градова у Србији и Црној Гори и видети да се на обалама налази безброј мини депонија које су направили житељи, а да је бацање смећа директно у Лим толико честа појава да се на њу скоро више нико и не осврће. Иста је ситуација и на свим речицама и потоцима које се уливају у Лим.
