By Мало је познато да је прва списатељица и учитељица у Босни била родом из Пријепоља. О томе је, раније, писао вредни истраживач завичајне историје, Вукоман Шалипуровић. Објашњавајући откуд надимак Скендеријаши он пише: “Од краја 16. века, а нарочито после Велике сеобе, у Полимље је досељено много Куча. Они су продрли низ Лим све до Мажића. Досељени Кучи нарочито су много населили Комаран, који је скоро био испражњен сеобом. Пошто су се доселили из Скадарског санџака околни становници су их звали Скендеријашима (турцизирани назив Скадра)…Име Скендеријаши носиле су и врло угледне породице па и породица Дамјановића, односно Петровића која се доселила из Комарана у Пријепоље на почетку 19. века а затим одселила за Сарајево. Од ове породице је Стака Скендерова”.
За Стакину годину рођења најчешће се узима 1828., а као место рођења помиње се Пријепоље или Сарајево. Непосредно по њеној, трагичној, смрти Босанска вила је објавила Читулу (31. мај 1891. година) у којој се каже: “…а тек ако је имала 70 година, коју годину више или мање”, што је многе ауторе навело да 1821. узму за годину рођења, а што је и веродостојније. Самим тим би и Пријепоље било место где се она родила јер је мало вероватно да се око 1828. Стакина породица селила из Пријепоља у Сарајеву имајући у виду да су то године реформи султана Махмуда II, а које су убрзо довеле до метежа у Босни и покрета Хусејина Градашчевића.
По пресељењу у Сарајево брзо је умро отац Перо, а бригу о мајци Мари и сестри Стаки преузео је брат Илија, ћурчија. Он је говорио турски језик а шио је за турску војску и официре. Уз њега је Стака научила турски језик што јој је касније било од велике помоћи. Oсновно образовање стекла је код познатих сарајевских даскала Симе и Миће Аранитовића. Рано је почела ићи у цркву и већ као девојчица у пјевници старе српске православне цркве чита апостол. Кретала се по православним кућама и свима била на услузи, а поготово кад је њено знање турског језика могло помоћи у интервенцији код турских власти или допринети у тумачењу и склапању уговора трговцима и другим пословним људима. Глас о богобојажљивој и ученој младој жени доспео је и до руског конзула у Сарајеву, Гиљфердинга.
“Кад сам био у Сарајеву желио сам наћи неког од домаћих људи који би ми по сјећању написао причу о догађајима што су се збили у Босни….Дуго нисам налазио ни једног човјека који би био способан сакупити своје успомене и пренијети их на папир, јер таква врста посла уопште није у духу Босанаца. Био сам изгубио наду да ћу моћи да упознам домаћу историју Босне, када ме срећни случај упознао са дјевојком Стаком Скендеровом.” Ово пише Гиљфердинг у предговору за своју књигу Путовања по Херцеговини, Босни и Старој Србији у којој је поред љетописа херцеговачких монаха Прокопија Чокорила и Јоаникија Памучине уврштен и Љетопис Босне 1825-1856 списатељице Стаке Скендерова. Књига је објављена у Санкт Петрсбургу 1859. године на руском језику а своје српско издање чекала је више од једног века (љетописе је превео на српски Војислав Максимовић, 1976. године). Није, како то неки аутори наводе, свој љетопис предала Гиљфердингу, већ је на његову иницијативу љетопис написала, а он је омогућио да светлост дана угледа у Русији.
Познанство са руским конзулом битно је одредило даљи живот Стакин. Иако већ позната, како би се данас казало, по својим друштвеним активностима питање је да ли се идеја о отварању девојачке школе родила у њеној глави или је на то навео Гиљфердинг. Чињеница је да је школа основана на лично тражење Стакино али јој је свесрдну помоћ пружио сам конзул. Захваљујући истраживању руских архива доктора Ибрахима Тепића утврђено је да је Стака предала молбу руском конзулату 8. марта 1858. године молећи да Русија помогне оснивање женске школе у Сарајеву, у којој би сама била наставница и управитељица. У школи би се бесплатно школовале све сиромашне девојке, а најсиромашнијим би, колико је могуће, помагали јелом и одећом. Школу би издржавала Русија с тим да би о трошковима детаљно извештаван Императорски конзулат у Сарајеву. Ову је молбу Гиљфердинг однео са собом у Петербург и написао препоруку за своје претпостављене предлажући отварање основне школе и препоручујући Стаку Скендерову за учитељицу. Он наглашава и то да Скендерова не може рачунати на помоћ сарајевских трговаца јер код њих још није сазрело убеђење да треба школовати женску децу.
После неколико месеци стигло је царско одобрење и помоћ коју је проследио, сад већ нови конзул, Шчелупников. На његов предлог Стака се обратила митрополиту Дионисију да школу стави под свој непосредни назор и покровитељство како би се избегли неспоразуми са Црквом и турским властима. Тако је Дјевојачка школа св. Сава, прва женска школа у Босни и Херцеговини почела са радом 19. октобра 1858. године. Приликом отварања школе митрополит је “пошкропио кућу светом водом и благословио дјецу и учење”. Присуствовале су многе званице из града, црквене општине као и руски конзул Шчелупников и француски вицеконзул.
Руски конзул је у свом извештају лично описао отварање школе наводећи да је Стака претходно путовала у Београд где је набавиле књиге и све потребно за оснивање школе као и да је отуд довела учитељицу Јелену Нешковић. Школа је отворена “на Вароши” како се некад звао део Башчаршије изнад старе православне цркве у кући Сршкића. Прве ученице школе, њих 75, биле су, углавном, из сиромашних сарајевских породица које су први пут стицале знање о језику, писмености, рачуну. Школа је брзо изашла на глас у читавој Босни и Херцеговини па су и мостарски Срби тражили од руског конзулата отварање сличне школе.
После почетне еуфорије сарајевска чаршија дигла се против Стаке и њене школе. Замерало јој се “што је Турци дозвољавају и помажу”. Сарајевске газде и трговце, од којих је неке прозвала у свом Љетопису да су Србима гори од многих Турака, главни су противници њене школе. Били су то тешки дани за Стаку и њен рад али их је она стоички пребродила. Постепено се стање поправља и све више сарајевских газда шаље своју децу у Стакину школу. Доласком за босанског везира Топал Осман-паше, великог присталице реформи у османлијском царству, Стака добија новог покровитеља. Он јој израђује помоћ код турске владе у износу од 600 гроша месечно. Топал паша је, претходно, био мухафиз београдски (заповедник града), а будући да је тамо видео како школују женску децу, он своје кћерке уписује у Стакину школу. Ово је био значајан подстрек за рад школе: у њу се почињу уписивати и девојке других конфесија. С друге стране Стака је стекла нове непријатеље који су нерадо гледале на њену лојалност турској власти. Међу њима су предњачили поједини српски листови (новосадска Застава и др.).
У почетку школа је била само православна, али ускоро, захваљујући успеху девојчица, стиче све већи углед и похађају је, додуше у мањем броју муслиманске, римокатоличке и јеврејске девојчице. Поред везирових кћерки у школи су и кћерке осталих, виших, турских чиновника. После неколико година из школе излазе први “кадрови”. То су Стакине ученице које чине језгро културно-просветног рада међу женама у БиХ. Тек касније придружиће им се оне које су долазиле преко Саве и ученице Мис Ирбијеве. Ана Дизмарова и Фима, Стакине ученице, биле су прве учитељице у Мостару, а Ана Каранова и Кока Ђурићева постале су предавачи у школи. Неке су отишле у Крајину а неке су се удале у најимућније сарајевске куће и ту иницирале прве културно-уметничке садржаје те поставили темеље културно-просветног рада.
Пред Стаком су стајали свакодневни проблеми финансирања рада школе. Будући да су само девојчице из богатих кућа плаћали школовање, а све остале бесплатно школоване, често и са “станом и храном”, школа је поред просветне, чак и у већој мери, имала добротворну и хуманитарну функцију. Помоћ је стизала са разних страна, али нередовно. Помагао је руски конзул, неки пут је помоћ слала француска влада протежирајући учење француског, помоћ је добијана из Србије, нарочито од митрополита Михаила и кнеза Михајла као и од турског Султана. Најмању помоћ школа је имала од сарајевске црквено-школске општине што је константа за све време рада школе. Све у свему школа се издржавала и постојала док је помагала Русија и док је стизала султанова помоћ. Помоћ сарајевских богатих троваца увек је изостајала што је била последица њиховог става према школи. Залуд је била интервенција руског конзула, Шчелупникова, који је приговорио игноратнском односу православних трговаца. Када је за руског конзула дошао Кудрјавцев, који Стаки нимало није био наклоњен, био је то почетак краја руског интереса за рад школе.
Иако преокупирана радом око школе Стака никад није занемаривала своје обавезе у цркви: “Макар како неугодно вријеме било, она ипак никад није изостајала од цркве. Из јутра: на службу, а послије подне: на вечерњу долазила је сваки дан у нашу стару српско православну цркву, а недјељом и празником у нову цркву. Врло често је у цркви за пјевницом стајала са одушевљењем, с највећом скрушеношћу срца и с побожношћу појала стихире на вечерњи, блажена на литургији или опште стихире духовне”. Свој вишедеценијски, практично монашки, живот Стака крунише одласком у Свету земљу, на поклоњење Христовом гробу. Путовање је трајало годину дана, а на том путовању се кратко задржала у Цариграду. Тамо је одсела у конацима свог добротвора Топал Осман-паше. Он јој испослује аудијенцију и путни трошак код султана Абдулазиза. У Јерусалиму је Скендерова и званично примила монашки ред, мада је пре одласка на хаџилук живела потпуно монашки.
За време њеног одсуства школа је нормално радила, а наставу су изводиле учитељице Ана Каранова и Кока Ђурићева. Стака је са њима била у сталној писменој коресподенцији тако да се знало време њеног повратка па је и мало и велико изашло на њен дочек.
“Кад се ова поклоница светог гроба Христовог враћала из Јерусалима у свој завичај, сјећам се и данас врло добро – пише А.Поповић у Босанској вили 1903. године – да је изашло много народа из Сарјева са школском дјецом. Све је то поврвјело до Козје ћуприје на Хаџинску раван, хаџиници у сусрет. Дочекали су је свечано са пјевањем ирмоса: Достојно јест јако воистину итд. Ту се она са многима изгрлила и ижљубила, па онда у свечаној поворци дошли до старе цркве где је било благодарење. Из цркве је народ опет допрати до куће, где је оставише на миру, да се одмори од такога дугога и труднога пута.” Многе је сарајевске православне куће Стака даривала поклонима из Јерусалима, а од тог времена за све је била Хаџи Стака, а чешће Хаџи Госпоја.
Још од ране младости Стака се бавила здравственим просвећивањем жена. Она је живот посветила сиротињи, болесним и напуштеним. Била је прва копча између босанских жена и лекарске ординације. Њена школа је од самог оснивања била уточиште социјално угрожених, а њене прве ученице су биле из сиромашних сарајевских породица. Својим радом и пожртвованошћу стекла је углед код сиротиње, а својим ауторитетом и знањем турског језика те упливом код турских власти поштовање свих. Стака је сав свој живот уградила на ползу народну. Имала је довољно знања, мудрости и храбрости да посредује у најделикатнијим стварима. Њеним заузимањем је Велиудин-паша дозволио подизање звона на црквама и јавно сахрањивање православаца уз појање како то канони црквени предвиђају. Овај догађај забележен је у Љетопису Босне:
“Наредио је да се пред хришћанским спроводима носи крст и иде литургија и да се на гробљу чита молитва: – Видио сам у хришћана такав обичај – говорио је он. – Зашто га ви нарушавате?”
Хришћани су му одговорили: – Господару, по нашем закону је такав обичај, али ми нисмо смјели због турског насиља.
Он им рече: – Ево, ја вам дајем дозволу и нека мој каваз прати ваше спроводе. Хоћу да и последњег сиромашка тако сахраните. А, ако нема од чега да се сахрани, ја ћу трошкове платити из свог џепа, само нека свакога носе на гробље како доликује.”
Остала је упамћена њена реакција на притиске сарајевске чаршије да се Мис Ирбијевој забрани рад. Каде је ова чувена Енглескиња 1869. године отварала свој просвјетни завод јавила су се отворена негодовања грађана и католика и православаца. Свима је сметала ова “лутеранска” школа. И једни и други доживљавају Ирбијеву као конкуренцију а њен рад као удар на верски и национални идентитет. Стака је тада јавно иступила усред општине, сва узбуђена, потрешена неистинама и неправдом, срчано бранећи Мис Ирби. Захваљујући њеном ауторитету црквено-школска општина повлачи своју “Објаву народу” којом је тражила да Срби не шаљу децу у протестантску школу. Време је показало да је Стака била у праву: Својим радом и љубављу Мис Ирби је задобила срца Сарајлија за сва времена.
После 1870. године рад Стакине школе јењава. Што због недостатка средстава, што због губљења подршке из више праваца, а и измењених услова рада о школи се све мање пише, а последњи подаци су из 1874. године кад лист Босна похвално пише о успеху ученика. Из каснијег периода нема више података тако де се рачуна да је рад школе угашен у периоду до 1877. године. Ово је и разумљиво јер у Босну већ 1875. наступају метежи, а потом долази до смене турске аустријском влашћу. По смиривању ситуације уобличило се неко ново време са новим актерима. Нова власт строго је контролисала и каналисала сваки сегмент друштвене стварности у којима узлети попут Стакине школе нису били допуштени.
Последње раздобље Стакиног живота обележено је самоћом и немаштином. Остаје без породице, заборављена од многих и без средстава за хуманитарни рад који је био смисао њеног живота. Гостопримство јој је пружила Мис Ирби. Њен живот трагично се окончао под запрегом поплашених коња на Илиџи, 26. маја 1891. године, а после једне добротворне забаве у корист сиромашних. Ту је дошла са две своје штићенице.
“На спроводу 28. маја био је силан свијет из свијех сталежа. Наша српска општина наредила је, те су у спроводу ишле ученице наших српских школа са учитељским особљем; а тако исто у пратњи су биле и ученице из завода наше српске добротворке, племените Мис Ирбијеве” (Читула – Босанска вила, 31. мај 1891.)
Иако је много учинила за своје “истовјернике” највеће похвале упутили су јој странци:
“Нико од православних становника Босне не заслужује почасни назив народног раденика толико, колико Стака Скендерова…” (Гиљфердинг).
“Но, једно је што нам се врло даје на чудо. Усред Сарајева, гдје коров дивљаштва расте бујно, никла је једна учитељица, по имену Стака Скендерова, која нам се чини кано Деифоба, која у опустјелој каквој пећини прориче усамљених каквих гласова истине живота. Та усамљеница у пустињи, прогоњена по неизображеном опћинству, сама отвори дјевојачку учионицу…”(Неки странац који се затекао у Сарајеву 1868. године у писму Велимиру Гају у Загреб)
“Када сам први пут путовала у Босну 1862. године, тамо је постојала само једна дјевојачка школа за двије покрајине, у којој је подучавала Босанска Хаџи Стака, православна кћерка хришћанског трговца поријеклом из Херцеговине:” (Мис Ирби, 1893. у Њујорку на интернационалном конгресу о образовању).
Зоран Малешић(„Савиндан“ број 26/2016.)
