Аутор/ка: У време када млади све мање читају и оно што морају, ретки су они који читају поезију, а још ређи они који је пишу. Јер, поезија је управо то, сусрет са самим собом. Срећом, неколицина младих из Пријепоља доказ су да још увек постоје они који воле и цене поезију, а на тај начин подстичу и друге да људе да читају и пишу. Колико млади у Пријепољу данас читају и пишу поезију проверавала је Минела Рондић, ученица Пријепољске гимназије.
Поезијом се некада, чак не ни тако давно, пуно ствари говорило. Од изјава љубави, па све до изругивања владајућима. Данас су ствари нешто другачије. Људи се већином понашају као да је поезија некаква досадна непознаница, а песме само део неких минулих времена.
Нама се ставља информација да млади не читају довољно поезију, а ја сматрам да је читају више него што изгледа, али су грчу да нам то покажу, јер не сматрају то као неку своју главну особину већ као неки хоби за који нико не треба да зна – каже ученица Пријепољске гимназије Минела Рондић.
Ученица 8. разреда ОШ „Душан Томашевић Ћирко Андреа Несторовић каже да је проза данас много приступачнија.
Ја лично читам и једно и друго. Увек волим да прочитам неку добру песму, а некада се одлучим и за неку добру књигу или роман неког познатог писца, чисто да се опустим – каже Андреа.
Нејра Хурић, ученица Пријепољске гимназије сматра да млади много више читају поезију него прозу, јер им се сада на друштвеним мрежама приказује доста више поезије, а и млади све више и више пишу.
Из генерације у генерацију све се мање и мање чита, с обзиром да су ступиле нове технологије које све више протежирају онлајн читање – сматра ученик 3. разреда Пријепољске гимназије Лазар Цвијовић.
Поезија је увек била саставни дeо живота, а била је заступљена као и проза. Иако је разлика између ове две врсте уметности очигледна, наши млади саговорници сматрају да и поезија и проза имају своју вредност. Стручњаци сматрају да млади баш и не воле да пишу поезију зато што се не усуђују да уђу у њу. Зато што је време такво, јер нису више генерација речи, него генерација слике. Ипак, још увек има оних који своје емоције и доживљаје преносе на папир или у свој компјутер.
Неки то покажу, неки оставе за себе, али сматрам да се пише доста мање него раније, тако да није битан начин на који се уноси. Битно је само да то остане негде документовано, односно да се остави тај неки лични печат – сматра Андреа Несторовић.
Нејра сматра да је младе данас срамота да признају да читају, а посебно да пишу поезију. Она мисли да има велики број оних који пишу нешто своје. Слично мисли и Лазар, који каже да већина њих не воли да се експонира у јавности, већ да више пишу за себе и своје најмилије.
„Поезија је дете тишине“, рекао је Чарлс Симић, амерички песник српског порекла. На папиру или дигитално, ово четворо младих људи се труде да стиховима сачувају своју поезију од тишине.
Опширније у видео прилогу:
