Аутор/ка: Двадесетпетогодишња Лидија Ћуковић на породичном имању у Голочевини узгаја 15.000 садница малине. После смрти оца преузела је бригу о имању и изабрала да настави да живи на селу. Пре неколико дана, уз субвенцију државе, купила je нови трактор који ће јој помоћи у обради малињака, али и у другим пословима.
Породица Ћуковић се 25 година бави производњом малине у пријепољском селу Голочевина, на надморској висини од 1100 метара.
Малињаци нису сви посађени у исто време, имамо од 20, 10 и 5 година. Како ми је отац преминуо, ја сам још проширила малињак тако да сада имам 15.000 садница. Квалитет је добар, али велике су суше биле, а ја немам систем за наводњавање тако да сам до сада брала до 8 тона, а ове године биће добро ако наберем пет тона. Цена је лоша, може да покрије радну снагу и препарате, али нама произвођачима не може ништа да остане – прича Лидија Ћуковић.
Са оцем је радила све послове па је тако са 10 година почела да вози трактор. Уз субвенцију државе од 50 одсто, набавила је нов трактор, на кредит од пет година. Ову машину користи да фрезира и прскa малину у свом малињаку, али и код других.
Имам трактор, али су то старе машине, кваре се, много се улаже у њих. Била ми је потребна нова машина и била сам принуђена да узмем нови трактор. Сада оваква цена малине, а ја кредит отплаћујем већ две године. Трактор је требало давно да ми стигне, а тек је стигао пре неколико дана. Каснили су са испоруком, била сам забринута, а могла сам већ да га пола отплатим.
Трактор је закаснио за припрему малињака за ову сезону, али има других послова који чекају Лидију.
Прво ћу да дотерам дрва са њим кући.
Живи са мајком у кући на Барама, а брине и о баби од 82 године, која живи сама у Голочевини.
Ради у кући, пред кућом, у њиви, ливади… Гледа мене, што ми је потребно, води ме лекару, куд год хоћу. Не видим сад ни на очи па не могу сама, шта да ти причам… Да ми није ње…останем сама, само међеди да ме вође поједу – кроз сузе каже Милева Ћуковић док се Лидија надовезује да је временом навикла па није толико тешко као на почетку.
Радила сам све са оцем, тешко ми је како њега нема јер смо радили све заједно, а сад морам све сама. Просто мораш од нечега да живиш.
Оца је наследила у скоро свим пословима. Гаји и исту љубав према лову.
Имам ловачку пушку, идем у лов. Учлањена сам у секцију Сељашница, имам своју екипу.
Као и у већини других пријепољских села и у Голочевини је пут у веома лошем стању.
Голочевина је позната по малињацима. Има доста производње, а пут нам је катастрофа. Нико не окреће главу, не памтим када су нешто урадили. И снег када падне ми чистимо, а не добијемо ни нафту. Рупа до рупе, испрекидан асфалт, дођу да откупе малину жале се, чак избегавају да нам малине узимају под оваквим условима.
Упркос тешким пословима и лошем путу, уз бројна одрицања, она наставља путем који је зацртала, а који подразумева опстанак породичног имања. Пет година није била на мору, у зимским месецима орезује брезе сакупљајући метлице, како би зарадила. Њена позитивна енергија и осмех успевају да надвладају све негативне ствари са којима се суочава.
