By Пољопривредни произвођач Василије Вајо Безаревић у селу Скокуће узгаја 4.000 садница малине фертоди. Берба је у пуном јеку, род је одличан, а како каже, цена довољна да се једва покрију трошкови.
Породица Безаревић се на породичном имању у Скокућу 5-6 година бави малинарством. Окружен шумом и на надморској висини од око 800 метара, засад има идеалне услове. Идеално и изгледа, што је резултат рада и улагања ове породице.
Ове године, као и сва пољопривреда, малина је прилично родила. Цена јесте таква каква је – могла је бити боља – али, у односу на све трошкове, гориво и све што после дође, некако ћемо се покрпити – почиње причу Василије Вајо Безаревић.
Град који је падао пре неколико дана, срећом није нанео већу штету. Ипак, Безаревић се пита чему толики немар надлежних да ниједна ракета није испаљена, да противградна заштита не функционише? Нарочито што се зна да је ово село погодно за бављење пољопривредом, али исто тако је често изложено временским непогодама.
Била је катастрофа. Да је трајало само још минут, све би ово било као пре три године. Сад не знам због чега, да ли намерно или случајно, нико није реаговао на то. Остало је нешто. Није у питању само овогодишњи род, већ оно што ће се одразити на наредну годину или две. Имао сам ситуацију на другом поседу, где је пао невероватно јак град. После тога малина више никад није била добра.
Док све припремне радове обављају сами, за бербу им је неопходна додатна помоћ.
Како кажу, црвено злато, а крвава пара.Већ двадесет четири године берем малине. Брала сам у Ариљу, Ивањици, дуго година код Дадића, на Голочевини, овде – где год неко тражи радника. Род је одличан, добро плаћају, само треба мало више млађег кадра. Није то баш толико тешко, али за наше године, богами, јесте. Али кад немаш ни пензију ни плату, онда си принуђен – каже радница Љиљана Секулић.
Радницама плаћају дневницу 6.000 динара и имају два оброка.
И то је мало. Знате како? Кад уђеш у овај шпалир, на 36 степени, нема одакле ваздуха – каже Безаревић и додаје да зна да се неће сви сложити с њим.
Безаревићи се поред малине баве већ 15 година баве и узгојом кромпира. У Скокућу ове године годину имају парцелу од 20 ари, а у Бабинама од хектра. Све би било много лакше када би имали бољи пут.
Ја морам да поменем, љутили се или не љутили. Има села где је уложен камен у брдо, има путева који воде до штала, а у селу нема ни две мотике. Исто је и са Јабуком. Бабине, на пример, стварно обрађују земљу, али имају страшно лош пут. Ја никога не браним. Али моје Скокуће и моји Скокућани имају највеће засаде малине у пријепољској општини. Имали смо око 500–600 хиљада садница, а сада је то спало на 250–300 хиљада, само због трошкова. То значи оно што сам рекао – општина би морала да уради анализу земљишта и да види колико ко обрађује земље, у процентима. Ако Скокуће обрађује 20 одсто, нека добије 20 одсто за инфраструктуру. Ако неко обрађује 30 одсто, нека добије 30 одсто. Онај ко обрађује четири одсто – четири одсто. Ко не обрађује ништа, не треба ништа ни да добије – једноставно анализира Вајо.
Безаревић напомиње да су пријепољска села све празнија и да би требало наћи начин да не остану пуста. Плаши се да ће све мање бити и пољопривредних засада.
Ако мислимо да вратимо омладину, земље има колико хоћеш, само ако има ко да је ради. Људи дају земљу и џабе, само да не зарасте у коров. Кад изгуби школство и здравство, а уз то још и пољопривреду, онда ни држава више не може да функционише.
Наш саговорник истиче да ће се док је у снази трудити да испоштује очев аманет, да не допусти да имање зарасте. Није сигуран да ће успети да заинтересује сина да настави његовим стопама јер тренутни услови не обећавају.
