Аутор/ка: На данашњи дан пре 70 година, у Пријепољу је из штампе изашао први број листа „Глас Полимља“, гласила Среских одбора народног фронта Милешевског, Прибојског, Златарског и Сјеничког среза. Прве послератне 15-дневне новине у овом крају земље, штампане су у Штампарији Народне банке у Пријепољу, а дистрибуирали су их срески ревизори за штампу.
Умни људи пријепољског краја на тај начин су наставили журналистичку традицију коју је, листом „Санџак“, 1. фебруара 1932. године, такође у Пријепољу, са групом истомишљеника, започео народни трибун, Миливоје Жугић, пионир не само пријепољског новинарства.
Данас, 90 година од појаве „САНЏАKА“ и тачно 70 година од првог броја „Гласа Полимље“, локални лист „Полимље“, који је издржао све изазове српске транзиције, лист који је преживео две приватизације, неће дочекати да се његов 70. рођендан обележи на начин који заслужују и он и стотине новинара, дописника, сарадника, пријатеља …, који су о њему бринули све ове године. Посебно не на начин који заслужују генерације верних читалаца, којима је лист био прозор у свет и путоказ новог стандарда и квалитета живота.
Данас, 90 година од појаве „Санџака“ и тачно 70 година од првог броја „Гласа Полимље“, у пријепољском журнализму, на сцени су мук и тишина, јад и чемер, брука и срамота.
О разлозима овог неразумног чина, ја нећу да говорим, јер за то нисам надлежан. Сумњам да ће о овом незапамћеном пропусту говорити и они који, природом посла, морају да (про)говоре.
Извесно је једино, да генерације новинара које долазе, никада неће заборавити ову бруку и срамоту коју не памти српско новинарство.
Зато ће, о овом 1. марту 2022. године, те генерације новинара о нама писати баш онако како смо и заслужили.
Мене су време и околности прозвале да ово кажем, јер нећу и не умем да ћутум.
Нећу и не умем, јер дугујем листу чији сам био стипендиста, листу који је пресудно утицао на мој животни и новинарски код!
Нећу и не умем да ћутим, јер сам у редакцијама листа и радија, провео прве и најлепше године моје 50-годишње новинарске каријере.
Нећу и не умем да ћутим, јер сам пре два месеца, пуна срца прихватио иницијативу драгих колега и пријатеља, да се укључим у посао који су већ започели, како би ова два јубилеја обележили на достојанствен начин.
На крају, сви ми имамо своје улоге у нашим животима. Они који ће се (евентуално) препознати у овим редовима, колико сутра, све ово ће да забораве, а ја све ово морам да памтим.
У Врању, Радоман Ирић, слободни новинар
1. марта лета господњег 2022. године
Поводом 90 година новинарства у Пријепољу, ТВ Форум је припремила и објавила кратак документарни филм, који можете погледати овде.
