By Каква је и колика улога медија у спречавању родно заснованог насиља? Зашто се на насиље према женама и даље гледа као на приватни, а не као на друштвени проблем? Колико смо заиста упућени у сам феномен и шта је потребно да бисмо из друштва које ћути прешли у друштво које реагује – на насиље, а не на сензационалистичке наслове? О свим овим питањима у новој епизоди подкаста „Наш глас, глас разума“ разговарали смо са Јованом Глигоријевић, новинарком недељника „Време“ и чланицом групе „Новинарке против насиља према женама“.
Насиље према женама није приватна ствар, упозорава Глигоријевић, већ озбиљан друштвени проблем који често бирано не видимо, уверени да нас се то не тиче. Зато се, када насиље ескалира, сва пажња усмерава на ту једну жену, која најчешће више није ни жива, уместо да сагледамо корен проблема, дубоко усађен у друштво које насиље посматра као туђу ствар.
Последица тога је друштво које не разуме озбиљан проблем. Такво друштво биће околина жене која трпи насиље, а управо је околина кључна, објашњава саговорница и додаје да ће жена изаћи из круга насиља само ако има подршку, јер ако је нема и препуштена је сама себи, нажалост ће страдати.
Због тога је, сматра Глигоријевић, важно да медији, који имају и едукативну функцију, стално говоре и пишу о овом проблему, указујући на феномен насиља како би цело друштво било упознато и сензибилисано.
Идеалан медијски садржај на тему насиља према женама јесте онај који користи конкретан случај као повод за писање о феномену и на том примеру показује правилности које постоје у овом проблему, наводи она.
Међутим, таквих текстова је врло мало и најчешће се појављују око конкретних датума, попут „16 дана активизма против насиља над женама“, што није довољно за стварну промену.
Ових текстова који користе конкретан повод за писање о феномену насиља према женама има убедљиво најмање. Било је година када их је било мање од један проценат, а годинама колико радимо анализу, број остаје једноцифрен, објашњава Глигоријевић.
Још један негативан фактор је што медији, у жељи да добију више кликова, не задовољавају се штурим полицијским извештајима и основним информацијама, већ одлазе на место злочина, интервјуишу комшије и познанике и траже узрок. Такво извештавање, са становишта етике и новинарске професије, није само погрешно, оно је и опасно.
Саговорница наглашава да новинари увек морају водити рачуна о јавном интересу, а у овом случају то су жене које трпе насиље, али нису имале снаге или подршку да га пријаве. Стога, финансијски интерес мерен кликовима добијеним сензационалистичким извештавањем не сме бити важнији од интереса да се сачува још један живот.
Док извештавамо о једном случају, то види много жена које се ломe у одлуци да ли да пријаве и изађу из насиља или не. Интерес жена које живе у насиљу је једнако јаван интерес, наглашава Глигоријевић.
Текстови у којима се трага за узроком насиља, а насиље се оправдава употребом психоактивних супстанци, алкохолом, завишћу, губитком посла и слично, умањују сам чин насиља и бришу жртву.
Не смемо дозволити да насилника посматрамо као ирационално биће, јер он то није, већ као особу која је свесно донела одлуку да другу особу, конкретно жену, због тога што је жена, лиши живота, каже саговорница.
Поред едукације новинара и новинарки који извештавају о насиљу према женама, важно је едуковати и представнике институција, сматра Глигоријевић, пре свега полицијске службенике који први долазе у контакт са женом када се насиље догоди, а потом и све друге укључене у процес,
Јер само када се насиље посматра као огроман друштвени проблем и сваки вид насиља санкционише, а они који примете насиље пријаве га, можемо рећи да смо свесни шта се дешава и да смо одлучни да насиљу станемо на пут. Тај пут је дуг, али сваки едуковани грађанин и грађанка су још један корак ближе циљу.
Шесту епизоду подкаста погледајте овде:
Подкаст „Наш глас, глас разума“, Форум жена Пријепоља емитује у оквиру пројекта ,,И ја се питам” уз подршку Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).
