By У Србији од карцинома дојке годишње оболи око 4.500 хиљада жена, а борбу са овом опаком болешћу, нажалост, изгуби око 1.700 жена. Правовременим откривањем и започињањем лечења оболелих особа, може се постићи излечење у више од 90 одсто случајева, што указује на велики значај превентивних прегледа. Дијагноза рака није само медицинска борба – она мења живот, доноси страх, изазове, али и приче о храбрости и истрајности. Такве приче нису ретке у Саветовалишту за жене оболеле од рака дојке ,,Јефимија”, али нису ни оне са несрећним крајем. О томе како предупредити болест кроз бригу о себи, разговарале смо у нашој првој епизоди подкаста “Наш глас, глас разума” са председницом Саветовалишта, Славицом Симић.
Питање карцинома је животно питање. То је питање живота и смрти. Тако се поставља на почетку јер смо са том предрасудом, са тим стереотипом живеле, односно расле, јер је у нашем народу било ,,оно најгоре”. Рак је третиран као нешто од чега се обавезно мора умрети. Расле смо с тим, тешко је тај стереотип променити, а ја могу сада да кажем, имам позитиван одговор: Нећеш умрети и можемо да радимо на томе, поручује Симић.
Саговорница објашњава да је врло важно на који начин гледамо на болест, јер је психолошки однос према раку дојке и другим малигним обољењима кључан у нашој борби и подједнако, ако не и важнији од примене здравих стилова живота.
Ми одрасле се нисмо овакве родиле. Овакве смо настале у процесу, уграђујући одређене вредности, веровања и све оно са чим смо расле, одређене обрасце понашања који су карактеристични за жене, традиционалне вредности, све смо то лагано уграђивале у нас. Сад је потребно да се деси једна промена, да некако прилагодимо тај систем вредности сопственим потребама, истиче гошћа.
Додаје да је у друштву које је дуго инсистирало на томе да је жена други пол, односно биће за друге, јако тешко ослободити се стега и окова традиције и живети по правилу: И ја се питам.
То се изузетно добро пројектује кроз дијагнозу рака дојке, односно скроз психо-онколошки профил жена које оболе од рака дојке, а то је да оне имају дубоко укорењено уверење да постоје због других и да су одговорне за њихову срећу, прича саговорница.
Један од најтежих момената током самог процеса лечења са којим се жене суочавају су промене на телу, које су дубоко укорењене у ономе како ми видимо себе, али не у сопственом огледалу, већ у одразу туђих очекивања.
Ћелавост после хемиотерапије је једна од видљивијих промена која доводи до онога што се зове деперсонализација. Мислим да је то један од најочајних момената са којим се жене суочавају, да виде себе тако огољене, јер тада спознају то до чега је њихов живот довео, наводи. Она даље објашњава да понекад тај моменат може бити и први корак ка унутрашњој промени.
Мени жене никад нису лепше него кад се та коса врати, кад оне изађу из процеса лечења. Нека нова енергија похрли у њих, оне се подмладе. Оне имају пре тога лоше фазе, натекну од хемиотерапија, исцрпљене су, уморне али као да дође нека врста пролећа код тих жена у животу. Верују поново у живот психолошки, емоционално, енергетски, али прелепо изгледају после тога. То је неки фантастични моменат њиховог подмлађивања, кад ви видите да она попуно верује да је могуће изаћи из тога.
Пут од добијања дијагнозе до излечења је дуг, каже психолошкиња, али је важно бодрити себе и пронаћи унутрашњу снагу најпре за промену, а онда и за борбу. И важно је имати на уму да је за све промене потребно време.
Прву епизоду подкаста ,,Наш глас, глас разума” погледајте на линку:
Подкаст „Наш глас, глас разума“, Форум жена Пријепоља емитује у оквиру пројекта ,,И ја се питам” уз подршку Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).
