Нераскидива веза Милића Пушице са ФАП-овим камионом

Нераскидива веза Милића Пушице са ФАП-овим камионом

Тек неколицина возача ФАП-ових камиона крстари улицама Пријепоља, подсећајући нас на славну историју некадашњег прибојског гиганта. Међу њима је осамдесетчетворогодишњи Милић Пушица из пријепољског насеља Раишњево, чији се стаж у вожњи приближава седмој деценији. Возио је разне моделе аутомобила, али је oстао веран само ФАП-овом камиону, којим и данас привређује газећи девету деценију живота.

Од пунолетства до данас Милић Пушица више је провео на точковима него на сопственим ногама. Када је давне 1958. године први пут сео у чувену чешку „Прагу“ волан готово да више није испуштао из руку.  У војсци је био возач, у предузећима у којима је радио такође, а скоро целу Југославију обишао је на точковима. Током свог радног века, био је и део чувеног предузећа „Рад“ из Пријепоља.

Тако сам радио дуго година, тада се Пријепоље градило од 1962. па до осамдесетих година, било је посла. Возио сам аутобус 10 година, возио сам раднике и по мору, до Будве и Улциња. На крају је та фирма пропала. После није било ништа, Лутка откупио и куд који мили моји – присећа се Милић Пушица.

Како би остао на точковима и наставио да привређује, Милић је пре 20 одлучио да купи ФАП-ов камион њушкаш, произведен 1975. године, који ће ускоро навршити пола века.

Највише возим дрва по шуми, буде по нека тура и по граду, али више нема изградње као раније. Ја сам навикао, годинама возим, стекао сам искуство, радим поштено и фино са људима, све на време, никада не касним. Дружим се са људима и то ме одржава – прича нам Милић.  

Милић је свог сапутника на путевима пригодно украсио и за протеклу Нову годину и Божић. Према њему се односи као према најближем члану породице.

Возим ФАП од почетка и навикао сам на камион. Нема потребе да купујем нешто веће. Ови наши терени су врло компликовани, велика су брда и долине, потоци, алаци… свукуда се завлачим. Кад неће нико или избегава, они зову мене. Некад се и заглавим, па лопата, па крампа – прича кроз смех Милић.

У евиденцију прекршаја никада није уписан.

Чувам га, одржавам га углавном сам, кочнице и тако то. Пазим добро и кад возим, морам да будем одговоран према послу, да не правим прекршаје, да чувам пешаке. Морам се понашати одговорно, нема лабаво. Прекршаја немам. Возачку обнављам како ми да Комисија, по годину, две, три и тако, па докле могне.

Баш као што му је чиста прекршајна евиденција, тако му је чист и здравствени картон.

У картону не пише ништа. Само се контролишем, годишње једном доста. Наочаре не носим, читам новине без њих. Иначе волим да читам часописе и све, увек нешто имам да читам. Увече један сат пред спавање читам мало. Стално сам у покрету, радим по врту и шта год треба око куће. Идем и код комшија по позиву да радим. Кад идем у град, ако немам кола, ја бициклом. Тако одржавам кондицију, шта фали да идем бициклом.

И заиста, Милићу не фали ништа. Поносно истиче и своје породично богатсво, унуке и праунуке. Једино на шта се пожалио је цена регистрације која га кошта око 70.000 динара, али плаћање на рате му је олакшавајућа околност. Позитиван је и неуморан, примећујемо и ненаметљив у намери да буде инспирација многима.

Подели на мрежама

Повезани чланци