By Женски активизам у региону поникао је углавном у другој половини деведесетих година, у време када су друштвене кризе дубоко потресале земљу и окружење. Управо ове кризе показале су се као плодно тло за развој женског покрета, јер су многе жене осетиле потребу да делују, пруже подршку и граде заједнице које ће се супротставити насиљу и неправди. Оснивачице првих удружења у региону – Женског центра Ужице и Културног центра ДамаД из Новог Пазара присетиле су се како је било покренути питања женских људских права у последњој деценији прошлог века.
„Женски покрет деведесетих настаје у специфичним условима које караткерише неразмрсив колоплет три друштвене чињенице – рат и распад бивше Југославије, санкције УН и изолација земље и трансформација „социјализма“ у „посткомунизам“. Друштво је систем у распаду, а све битне институције доживљавају колапс. Истовремено, од почетка 90-их не отвара се никаква перспектива расплета и конструктивног изласка из катастрофе. У ишчекивању „великог праска“ постепено се артикулише сцена невладиних организација као једина шанса за успостављање цивилног друштва“ – написала је Марина Благојевић Хјусон у књизи „Ка видљивој женској историји – Женски покрет у Београду 90-их“.
Снага женског активизма из престонице, тих година преносила се и „расејавала“ у друге градове Србије и подстицала оснивање неформалних група и удружења жена које су покушавале да у својим заједницама промене и унапреде положај жена. Активистикње из Београда, пре свега позната феминисткиња Соња Дрљевић, имале су велику улогу и утицај на покретање акција и удружења у Златиборском округу 90 –их година.
Мој активизам је почео тако што је Весна Огњановић, психолошкиња из Београда окупила екипу психолога и педагога преко УНХЦР-а кроз програм „Здраво да сте“ и ја сам била координаторка за Златиборски округ јер сам тад радила у Педагошком заводу у Ужицу. Покривали смо баш велики део Западне Србије, то су били велики избеглички кампови и сви смо некако наступали у правцу тога да прво збринемо те особе које су дошле, а после да разрешимо неке ствари које су их задесиле. Дошле су углавном жене са децом и старији мушкарци. Сусрели смо се са тим причама у којима смо видели да су се распадали бракови, појачали симптоми неких обољења или девијација и упознали са реалношћу која се дешавала ван наше земље. Такође смо виделе да се појачало породично насиље и да та изгубљеност тла под ногама појачава све те симптоме. Једна од координаторки целог програма била је Соња Дрљевић, позната феминисткиња, која је онако елегантно, спонтано и врло мудро водила целе екипе и упознавала нас са феминистичким принципима с једне стране, с друге стране као волонтерка се појавила Барбара Зелвер, психотерапеуткиња на Берклију, чији су преци из Зрењанина. Барбара је била та која је мени тутнула флајер са подацима о Глобал фонду за жене – присећа се Славица Симић, једна од оснивачица Женског центра Ужице и председница Саветовалишта за жене оболеле од рака дојке „Јефимија“.
У марту 1988. године 15 жена се окупило на оснивачкој скупштини и на иницијативу Славице Симић и Радмиле Гујаничић формирано је прво женско удружење у Ужицу. Донација Глобал фонда за жене је стигла у време када организација још увек није била званично регистрована, али поступак регистрације није био нимало лак.
Морале смо да смислимо назив организације кад смо конкурисале за Глобал фонд. Како ћемо, шта ћемо – Женски центар Ужице. То је нама било природно, али нам је аутоматски направило проблеме у естаблишменту, у средини у којој смо живеле. Што то мора да буде само женско, па нема ни мушких клубова… Ми кажемо, па да, имају ловци, шахисти, риболовци…, али је био проблем што је ово женски центар. Па су нас онда прекрстили у секташице, било је то баш пропраћено друштвеним стереотипима и ироничним коментарима. У међувремену смо кренуле у тешки поступак регистрације и ту је Рада, као правница, одиграла лавовску улогу – прича Славица Симић.
Није било лако да се ми региструјемо. Имали смо могућност на два нивоа да то урадимо – у локалној самоуправи преко Полицијске управе Ужице и они нам нису одобрили ту регистрацију, шест месеци смо се некако вртели у круг и на крају смо то урадили на националном нивоу, преко Пограничне полиције, тако да можда то мало говори какав је био однос према невладиним организацијама и да су постојали отпори. Није било лако у једном малом месту бити истакнут на такав начин као боркиња за људска права и то као женска активисткиња, али мени је то лично пријало – сећа се Радмила Гујаничић, једна од оснивачица и дугогодишња председница УО Женског центра Ужице.
У Новом Пазару деведесетих година Културни центар ДамаД је било удружење које је активно кроз издаваштво, информисање и јавно деловање настојало да, у времену у ком се све распадало, изгради тачке додира између зараћених национализама.
Ако изађете из времена једног стабилног система и функционисања институција, стабилних радних места са јасно дефинисаним смеровима деловања и уђете у један простор где се све око вас руши, а нарочито вредности које су до малочас биле битне, градиле се и дограђивале, онда се једној мушко-женској новопазарској групи учинило да је можда култура оно поље где би се најпре могле напоравити копче. У лето ’95. године тема људских права је постала тема коју обрађујемо и важна тема стога што су неки политички ангажовани појединци и појединке, и међу њима колегиница професорка Васвија Гусинац, били позвани на заседање Уједињених нација на тему женских људских права – прича Зибија Дервишхалитовић Шаренкапић.
Женски активизам, који је деведесетих година био највидљивији у Београду, постепено се ширио и на друге градове у Србији. Тадашње феминисткиње и мреже из престонице биле су драгоцен извор знања и подршке, које су несебично преносиле активисткињама у мањим срединама.
Феминистичка мрежа бивше Југославије и та органска повезаност и женска солидарност је била доста јака и даље, упркос рату. Тада је Аутономни женски центар радио невероватне ствари и имали смо фантастичну екипу. Жене у Црном и Сташа Зајовић су тада биле изузетно активне. Захваљујући сопственој регистрацији ми смо ушле у тај круг организација које су могле да се едукују и освесте неке појмове. То је био тај неки период када смо се формирале и упознавале са феминистичком теоријом, када смо расле убрзано и имале срећу да упознамо доста феминисткиња које су фантастично радиле и које су биле остварене жене и имале доста знања. То нам је поставило добру основу да ми већ 2000. године будемо једна препознатљива организација – сматра Славица Симић.
Та 2000. година је некако била кључна, ту смо направили стратешки поделу послова у организацији, спрам својих интересовања и потреба жена, тако да смо тада формирали та три програма – здравствени, који је водила Славица Симић и ту је главно било Саветовалиште Јефимија које је касније постало посебна организација, затим имали смо образовни програм и економски програм. То је било једно прилично тешко време. Доста је жена је остајало без посла и ми смо се стварно трудиле, Соња Дрљевић је ту доста помагала, да креирамо тај економски програм да бисмо помогли женама или да побољшају своје вештине или да добију неке шансе за нова запослења и пре свега да све што радимо буде бесплатно за жене – додаје Рада Гујаничић.
Бавити се темом женских људских права у мањим срединама крајем прошлог века није било лако. Активисткиње су наилазиле на отпор већ успостављеним друштвеним нормама и патријархалним уверењима, али су њихове иницијативе постепено утицале на свакодневни живот жена. Кроз разговоре, радионице и удруживање, жене су добијале нове просторе за оснаживање, учење и међусобну подршку.
Све што усмерава на лош положај жена и женска људска права то је одмах прст у око патријархату и свима онима који су традиционалисти и који су склони да задрже тај неки статус кво и да причају како је женама тако добро. Никада није постојала та нека организација које се бавила разговорима о женским правима и тиме шта се у стварном животу жена дешава, без обзира на ту јавну сцену. Ми јесмо у социјализму добили доста права, као што су право гласа, право на образовање, право на рад, породиљско одсуство, али то је некако у јавној сфери, али оно што је било у приватној сфери, о томе се јако мало причало и жене су носиле тај терет и ми смо отвориле ту тему на локалу и то нам је био и један од циљева да жене осете ту добробит у свакодневном животу – каже Рада Гујаничић.
Поверење заједнице у иницијативе и идеје које се покрећу једна су од највећих вредности које је изградило Удружење ДамаД, јер је основно начело рада било не конфронтирање са заједницом већ поправљање те заједнице.
Отварање једног по једног питања најпажљивије, оног које је и најболније за заједницу. Пошто су сви склони да тврде како је Нови Пазар традиционална средина, а ја тврдим једнако традиционална као и врањска, као и суботичка и било која друга. Питање родне равноправности и насиља над женама не можете бацити у лице својој заједници из простог разлога што ни законодавац није још рекао шта мисли о томе те ’98. или ’99. године, на пример, а ми очекујемо од заједнице да је потпуно превазишла саму себе и да аплаудира новим идејама. Стога држим да је сваки рад у заједници добар ако настоји да се приступи не претворе у конфронтацију са заједницом, ако дође до тога, онда имамо много медијских наслова, а мало ефеката у заједници – тврди Зибија Дервишхалитовић Шаренкапић.
Дервишхалитовић Шаренкапић такође сматра да, иако су постигнути формални помаци у борби против насиља над женама, насиље је и даље у великој мери распрострањено и нормализовано јер се нисмо суочили са његовим узроцима.
Без обзира на све оно што је претходило од 2002. и промена законодавства па све до садашњег тренутка, постоји једна узлазна линија настојања друштва да се трансформише и насиље над женама дефинише као друштвено неприхватљиво, али нам се догодило да смо игнорисали да идентификујемо узроке насиља, већ смо дефинисали и трагали за одговорима насиља у односу на последице. Могу да бацим поглед уназад 23 године и да закључим да је Србија ишла узлазном линијом, Нови Пазар је урадио формално све што се могло урадити, 21 годину је постојао СОС телефон, али суштински то историјско питање насиља над женама нисмо померили с мртве тачке јер нисмо трагали за правим узроцима насиља у друштву, које је у транзицији 30 година и не суочава се са сопственим изворима насиља – каже наша саговорница.
Друштвени услови за активистичко деловање данас нису ништа бољи него деведесетих, али оно што је тада давало снагу била је снажна солидарност међу женама, неисцрпан ентузијазам и вера да је промена могућа. Та вера је покретала и спајала жене и у најтежим околностима.
Ми смо дошле у времену кад се много тога рушило, кад је била велика борба за егзистенцију, а опет морале смо много тога да учимо. Нисмо имали овакве ове Зум (Zoom) састанке, него смо ми доста одлазиле једна код друге, али је то све било врло скромно, ишле смо аутобусом, возом… Посећивале смо се на радионицама, размењивале знања и ништа нам није било далеко. Али та енергија, потреба за обнављањем нас је држала и имали смо јако велике мотиве – наглашава Рада Гујаничић.
Оно време је било наизглед много теже, али за активизам много јасније. Лакше су се правили избори, јасно сте могли себи да кажете за шта посигурно нисте, спрам овог времена у коме се људи теже опредељују, истиче Зибија Дервишхалитовић Шаренкапић.
Оно време је било време кад су се подржавале идеје. Требало је да имате идеју и са друге стране сте имали потпуно поверење. Када је ДамаД у питању ми смо имали и сопствени новац који смо уложили, тако да је све што је дошло накнадно било наслоњено на платформу самоинцијативног финансирања. Касније су се појавили различити донатори који су тражили да се нешто напише, а ја немам појма шта треба да напишем, али кажем да могу да вам покажем шта сам до сад урадила. То је било довољно да ми се пружи прилика и да се подучим како да урадим и задовољим тада лабаве критеријуме за добијање подршке – додаје Зибија.
Било је доста ентузијазма, било је вере да ћемо доста тога променити, као што је било и вере да ће се друштво променити, а показало се да је друштво регресирало прилично – мишљења је Славица Симић, поредећи активизам с краја прошлог века са садашњим.
Оно што ја видим је да је дошло до професионализације многих ствари, до огромне бирократизације. Активизам је сада јако смањен, оно што ја препознајем у свом раду је да упркос томе што имате особе које имају невероватне ресурсе, познавање језика, интелектуалне, ИТ вештине, некако је егоцентричност више развијена и то немање жеље да се обавежеш и даш допринос.
Жене које су деведесетих година храбро изашле у јавни простор и почеле да говоре о темама о којима се ћутало, поставиле су темеље за све што ће касније доћи. Њихов активизам није био само борба против рата, насиља и дискриминације, већ и градња нових вредности – солидарности, једнакости и правде. Утирући пут будућим генерацијама, оне су створиле основу на којој ће се почетком новог миленијума даље развијати женски покрет и цивилно друштво у Србији.
