Осми март – Дан каранфила или симбол борбе за равноправност?

Осми март – Дан каранфила или симбол борбе за равноправност?

Србији ће, ако настави овим темпом, бити потребно чак 59 година до достизања пуне родне равноправности – показују подаци најновијег Индекса родне равноправности у Републици Србији. Због тога обележавање 8.  марта не треба да буде само поклањање цвећа, већ борба за политичку и екномску равноправност жена и радна права. О значају ове борбе за телевизију Форум говори Марија Папић Ђурић из организације „ПАОР“ из Зрењанина, која се између осталог бави борбом против радне експлоатације.

 О правима жена и проблемима са којима се свакодневно сусрећу на послу, у школи, у кући и на улици треба говорити сваког дана, а не само  8. марта, чију симболику обележавања заправо многи и не знају.

Оно што чини Осми март јесте подсећање на све оне жене које су буквално погинуле да би ми данас могле и да се образујемо, и да радимо, и да будемо економски оснажене. Важно је да негујемо и јачамо женску солидарност и заједништво и градимо планове за неке будуће борбе – истиче Марија Папић Ђурић из Панонске антифашистичке организације ПАОР.

Иако је од протеста текстилних радница у Њујорку и марша више од 15 хиљада жена, које су се бориле за  краће радно време, боље плате и право гласа прошло више од стотину година, и данас жене за исти посао имају ниже плате од мушкараца, мање су заступљенена руководећим местима, теже проналазе посао, често су приморане да бирају између каријере и родитељства, а њихова радна права се недовољно поштују.

Жене на својим радним местима доживљавају свакакве непријатне ситуације, од сексуалног узнемиравања, које често и не препознају. Имали смо и јавне личности које су прво признале себи да доживљавају сексуално насиље, а онда успеле да са тим храбро искораче у јавност и кажу свима шта им се догодило. На неким радним местима жене раде много дуже него што би требало, нису пријављене, уцењене су и слично. Заиста је огроман број повреда радних права, али то се све заташкава, зато што тако одговара систему – закључује Папић Ђурић.

У Србији и даље преовлађују патријархални ставови и стереотипи, а рад жена се мање вреднује.

Ево ја као архитекткиња сам неко ко иде на градилиште. Када сам имала 23, 25 година, мој колега је био 10 пута „виши“ од мене, јер је он мушкарац, без обзира што сам ја била бољи студент. Нико ме није схватао озбиљно, била сам девојчица са качкетом, све док нисам стекла ауторитет, за шта је требало много рада и труда. Имамо проблем и са родно сензитивним језиком, који чак и многе жене исмевају. Језик је нешто што је живо и мења се. И Вук Караџић је мењао језик, и ми га мењамо, и мењаћемо га. Сада немамо само доктора, имамо и докторицу, и научницу и психолошкињу – истиче Марија, додајући да са децом од најранијег узраста треба да разговарамо о важности родне равноправности и разлогу због чега 8. март није само датум када својим мајкама треба да нацртају честитку и поклоне цвет.

Међународни дан жена је и дан када борба за политичку, економску и социјалну равноправност мора да постане видљивија, па женске организације широм Србије различитим акцијама, протестима, медијским наступима и слично обележавају 8. март.

Подели на мрежама

Повезани чланци