By Прикупљање писаног стваралаштва аутора и ауторки прибојског краја, како Иконић каже, започео је још у време студентских дана, а наставио кроз 40 година дугу каријеру професора књижевности и књижевног критичара. Прикупљену грађу је прво сажео у књизи „Историја књижевности прибојског краја“, а затим и у овај зборник.
Ја сам као књижевни историчар и теоретичар, настојао да тај избор буде хронолошки направљен. Почињем са непознатим монахом из Полимља из 14. века, па онда са Савом из Грабовице, монахом који пише прву књигу у прибојском крају средином 16. века, затим Зографом Лонгином, познатим сликаром који је насликао фреске у Милешеви, Прибојској Бањи, Увцу… Први који се после овог средњовековног периода појављује је Зехбо Пекушић, прибојски певач, како би данас рекли кантаутор, који је писао севдалинке. Из тридесетих година Надежда Виторовић, која је постала позната сликарка и живела у Њујорку. Ту је и, до скора ваш суграђанин, Вујица Бојовић, тако да се завршава са младим песником Алексом Никачевићем рођеним ’99. године. Између су наравно позната имена, Руждија Крупа, Расим Ћелахметовић, Радмила Тришевић… Има ту и мојих песама, избор је направио Пуниша Папић који је и заступљен у књизи. Кога занима поезија у прибојски крај, овде ће имати све као на длану – прича аутор књиге Мирко Иконић.
Како стоји у предговору књиге, материјална култура је била услов развоја духовне културе, па је тако богат и организован књижевни живот у Прибоју везан за другу половину 20. века и успон привреде и великих индустријских предузећа попут ФАП-а.
Ми смо у то време имали Клуб писаца који је окупљао око стотинак, што писаца, што љубитеља књиге. Тражили смо једне године од ФАП-а неку донацију, а они су нам дали један камион. Ево вам продајте и имате новац. Не знам да ли је то реализовано, али било је новца. Путовали смо у ове околне градове, у Вишеград, Пријепоље, Сјеницу, Пазар, Тутин… Онда је постојала Међурепубличка заједница која је много значила, права штета што је данас нема. Сви прибојски писци, поготово песници, су ту објавили своје прве књиге. Данас је то просто неизводљиво, није то ни толико скупо, трошкови штампања књиге су прихватљиви, али ми смо толико осиромашили материјално, тако да духовно уопште не може да се наметне – сматра Иконић.
И поред тога, Иконић тврди да Прибој има однеговану публику, манифестације које трају, попут Лимских вечери поезије, младе људе који пишу и стварају, иако генерално, поезију данас ређе читају.
