By У породици Љујић у Сопотници бављење сеоским туризмом се преноси са колена на колено. Четири генерације под истим кровом спремно дочекују туристе из земље и света и једни су од ретких у општини Пријепоље који могу да се похвале да у свом домаћинству гостима нуде комплетну услугу.
Сретен Љујић, који је по занимању специјални струковни менаџер гастрономије и запослен је као професор у Економско – трговинској школи, није могао да замисли свој живот у неком другом граду или месту. Сопотница је место где види своју будућност, а његова породица се туризмом бави од 2005. године.
Имамо шест смештајних капацитета и поред тога нудимо комплетну услугу хране. Нашалићу се мало, има један афоризам који каже: Добар гастрономски производ и лепа жена никад нису далеко иако је инфраструктура лоша, за добрим гастрономским производом се увек дође и у Сопотницу. Производи су наши, домаћи. Бавимо се и пољопривредом. Имамо седам крава, 50-ак оваца, свиње, куниће, кокошке, ловачке псе, пулине… – представља своје домаћинство Сретен Љујић.
Највише гостију имају током летњих месеци, а чест случај је да када крену својим кућама, гости већ заказују следећи долазак. Поред сталних, има доста и оних који у пролазу, на путовању до мора, сврате у Сопотницу да одморе.
После Београда и равнице, изузетна је прилика доћи у овакве крајеве, који на најприроднији начин враћају човека природи и дају оно што му је неопходно – каже редован гост Сопотнице Славко Бабић, који се након завршетка радног века који је провео у Београду вратио у своју родну Ковачицу.
Сретенове мајка Љепосава и супруга Сара кажу да су у овај посао ушли захваљујући Нади Пешић, која је прве госте довела у Сопотницу. Од хране нуде пите, проје, качамак, гулаш и печење тј све оно шти имају у кући. Уз храну, гости очекују љубазност и гостопримство.
Спремни и вољни да раде, али немоћни су да сами решавају проблеме у једном од најпосећенијих пријепољских села.
Макадамски пут у дужини од око 3 километра је у катастрофалном стању и макар би требало попунити рупе, јер тим путем аутобуси долазе. Има проблема и на путу кроз Лучице, који је асфалтиран. А други проблем је што код водопада не постоји санитарни чвор, односно пољски тоалет јер туристи свакодневно долазе и загадиће воду – објашњава Сретен.
Одрастање деце на чистом ваздуху, у здравој животној средини, нема цену. Због тога, на надморској висини од око 1000 метара млади Љујићи виде своју будућност.
Одрадим овде, одем до школе, вратим се овде и наставим са радом. Јесте напорно и тешко, треба доста рада и труда… – каже Сретен, док супруга Сара додаје да са слогом може све.
Љујићи обрађују 12 хектара своје земље и површине које узимају у закуп јер за зиму морају да обезбеде мимимум 2000 бала сена. На породичном имању и заједничким радом успевају да брину о великом броју животиња, да се баве пољопривредом и да насмејани дочекују госте.
