Породично-партнерско насиље у Пријепољу – највише условних осуда

Породично-партнерско насиље у Пријепољу – највише условних осуда

Марија из Пријепоља четири године живи сама са троје деце као подстанарка, након што је напустила насилног мужа са којим је живела пет година. Прве батине је добила 15 дана након рођења детета. Тада, као и сваки наредни пут, насиље се дешавало док је он био пијан, а био је често. Када је насиље почело, никоме није желела да прича о томе, осећала је стид и кривицу. Данас, о свом искуству насиља жели да прича, у нади да ће још нека жена бити охрабрена да напусти насилног партнера.

Према подацима Центра за социјални рад, у Пријепољу је у прошлој години евидентирано 89 жртвa породичног и партнерског насиља. Више од 65 одсто, односно 59 жртава, биле су жене, а у 81 случају насилник je био мушкарац. Жене су насиље, у 33 случаја, највише трпеле од брачних и ванбрачбних партнера.

Зашто си му родила троје деце?

Када је Марија одлучла да пријави свог насилног супруга, истиче да је сав дотадашњи страх претворила у бес и одлучила да иде на све или ништа. Одмах по пријави, њен супруг је добио месец дана притвора, а затим је осуђен на годину дана затвора. За тих годину дана, Марија са троје деце почиње живот испочетка. Враћа се у родни град, подршку добија од родитеља, успева да нађе посао и децу шаље у вртић. Повратак насилном мужу више јој није падао на памет и успева да свој живот стави на ноге. Присећа се да су након што је пријавила насиље, полицијски службеници били професионални, али да је у једном Центру за социјални рад, од два пред којима је случај вођен, била питана „А зашто си му родила троје деце ако те је тукао“?

Феномен неразумевања институција за жене које су преживеле насиље објашњава Драгана Вељовић из Удружења „Феномена“ из Краљева:

Жене које су преживеле или живе у ситуацијама породичног, родно заснованог или сексуалног насиља углавном су недовољно информисане о правима и заштити коју могу да затраже и која им по важећим законима припада. Однос са надлежним институцијама и поверење у државне институције је још један од врло важних аспеката – СОС служба Kраљево сведочи о ниском поверењу у институције од стране жртава породичног насиља, због недовољне ефикасности у раду и недовољне сензибилисаности запослених. Представници/е институција не схватају значај СОС телефона у процесу изласка из насиља и зато не упућују  жене жртве родно базираног насиља на њих. Као последицу тога, имамо ситуацију да жене врло често одустају од исказа које су дале и враћају се насилнику, што представици/е институција не разумеју. Сваки следећи пут када им се жена обрати, они имају неподржавајући став према њој. 

И мање је превише

Број пријава породичног и партнерског насиља током 2021. године мањи је у односу на претходну за 25, подаци су Центра за социјални рад.

Податак колико су пута припадници Полицијске управе у Пријепољу у прошлој и у првих девет месеци ове године, излазили на терен због пријаве насиља у породично-партнерским односима, нисмо добили, иако смо питања послали почетком октобра. Закон о спречавању насиља у породици, који се примењује од средине 2017. године, омогућио је да полиција хитно интервенише и да се насилнику одмах забрани контакт и удаљи из куће или стана на 48 сати. Овај период касније може да се продужи на основу одлуке суда.

Меру привремене забране учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој Основни суд у Пријепољу је прошле године изрекао 100 пута, а 40 пута за првих шест месеци ове године.

Надлежно Основно јавно тужилаштво у Пријепољу је у првој половини ове године за 24 лица из Пријепоља изрекло продужење изречених хитних мера. У прошлој години, меру продужења добило је 67 насилника из Пријепоља.

Број кривичних пријава драстично мањи од пријављених случајева насиља

Нажалост, не одлучује се много жена као Марија да пријаве насиље и поднесе кривичну пријаву.

У првој половини ове године, укупно је Основном суду у Пријепољу поднето шест кривичних пријава за насиље у породици. У прошлој години поднето их је 14, а са 22 нерешена предмета из претходне године, било их је укупно 36 у раду. Када се анализира како је суд у овим случајевима изрицао казне, највише се одлучивао за условне, па је тако девет насилника у прошлој години добило условну казну, а шест их је осуђено на казну затвора у трајању од три месеца до три године. Једно лице осуђено је на кућни затвор, а једно добило ослобођајућу пресуду.

Подаци за 2021. годину

Трајање судског процеса

Адвокатица Милица Шљукић Пантовић каже да трајање судског процеса по пријави за насиље у продици зависи о којој врсти поступка је реч.

Иако полицијски службеници одмах по пријави могу донети (и доносе) наредбу којом изричу хитну меру забране приласка жртви насиља или исељење из стана, ова мера траје 48 сати и може је продужити суд за још 30 дана, тако да после тих 30 дана жртва остаје без заштите, јер кривични поступак траје у просеку две године. Далеко ефикаснија је заштита у парничном поступку, где суд по предлогу за изрицање привремене мере забране приласка ( или друге мере као забрана комуникације и сл.) одлучује у хитном поступку и та мера траје годину дана, а продужава се и након истека тог рока, ако за то постоји потреба. Овај поступак укупно траје око годину дана, али ако постоји привремена мера коју сам напред навела, жртва има заштиту док поступак траје.

Охрабрује чињеница да скоро свака жена која одлучи да кривично гони насилника, дочека правду, ако не одлучи одустане у току самог процеса.

По мом досадашњем искуству, са тим што се ограничавам на моје клијенткиње, све пријаве супружничког, односно партнерског насиља, окончане су против насилника – каже Милица.

Много је фактора зашто жене оклевају да пријаве насиље.

Жена остаје са насилником зато што је нико не подржава, зато што јој не верују, зато што траже кривицу у њој, зато што законске процедуре предуго трају, зато што има страх од насилника, зато што нема довољно прихода, зато што нема где да оде, зато што се стиди онога што ће људи мислити, зато што је и њена мајка трпела, због деце, зато што имају заједничку имовину, зато што га воли, зато што верује да ће се променити, зато што мисли да није способна да живи без њега – наводи Драгана Вељовић из Удружења „Феномена“.

За Марију која је преживела насиље, прошла кроз цео процес од пријаве до процесуирања насилника, казне су преблаге. Сматра да би требало да буду ригорозније, и до пет година затвора. Као главни проблем истиче што у систему нема психолошке подршке, која би се по њеном мишљењу, у таквим случајевима по службеној дужности, морала наметнути жртви.

Друштвени контекст: Релативизација насиља

Проблем насиља над женама није само индивидуални проблем, већ је проблем друштва, напомиње Драгана из Удружења „Феномена“.

Живот без насиља је основно људско право. Насиље у породици је препознато као кривично дело, што значи да онда када жртве насиља у породици не пријаве насиље, овим случајевима професионалци морају да се баве по службеној дужности.

Ипак, свакодневно се у медијима и на друштвеним мрежама релативизује насиље. Насилницима се жели дати алиби за почињено кажњиво дело, док се жртвама приписује кривица.

Извор: Фејсбук Форум Инфо

Улога медија у контексту насиља према женама, требало би да буде едукативна

Медији континуираним актуелизовањем проблема/питања насиља у породици, шаљу јасну поруку која даље може позитивно утицати на то да и сама  заједница све мање буде толерантна према овој појави. Нажалост, свесни смо тога да многи традиционални медији, а нарочитио онлајн портали, сензационалистички извештавају о родно заснованом насиљу, откривајући идентитет жртве и износе непроверене детаље који су претходили насиљу, или о самом насиљу. Врло често користе изјаве рођака и комшија, који насилника описују као мирног у културног човека. Дају велики простор насилнику, некада иду толико дањлеко да насилника предствљају као “жртву”, јер је био толико испровоциран да је морао тако да реагује – каже Драгана.

Насиље према женама је глобално најраспрострањенији и историјски гледано најистрајнији проблем од чијих последица свакодневно страдају жене и девојчице широм света.

Друштвена „нормализација“ насиља не само да утиче на његово препознавање и реаговање у зачетку, већ и на спремност да се насиље пријави, као и да се препознају ризични фактори који воде до најтежих последица, укључујући и убиства жена. (Извор: Новинарке против насиља).


Подели на мрежама

Повезани чланци