By Шта је потребно да би се обновила пријепољска села, која су некада врвела од људи? Да ли је то могуће у данашње време када живот ван града захтева много одрицања и доноси бројне изазове? Одговоре смо потражили у Доњим Страњанима у домаћинству Вула Пушице, који се на очевини успешно бави сточарством, уз свесрдно учешће целе породице.
Од када је остао без посла на железници 2014. године, Вуле Пушица живи на релацији између куће на Равнама у Пријепољу и породичног огњишта у Доњим Страњанима, где сада проводи највише времена бавећи се сточарством на скоро седам хектара своје и још много више рођачке и закупљене земље.
“Вратио сам се на очевину, ђедовину, да не би то зарастало, да не би пропадало имање. Почео сам са улагањима. Прво сам уложио у једну шталу, па онда у другу шталу, па онда кућу нову направили. Супруга ме је подржавала у свему томе. Једне године смо имали око 280 оваца са јагњадима”, прича нам Вуле.
Фарма Пушица данас броји више од стотину оваца, 22 грла расних говеда и девет босанских брдских коња. Прошле године припремљено је преко 6.000 бала сена за исхрану стоке. Ради се много, механизација припомаже доста и исплати се, каже Вуле. Али останак без посла и зарада нису били једини мотиви за повратак у село.
Раднима данима је најчешће сам, или са синовима, а викендом и током распуста домаћинство оживи. Окупи се породица – супруга Дара, синови Марко и Миле и ћерка Милица са зетом Момиром Словићем и децом Богданом и Магдаленом. Они су Вулу највећа подршка у овоме послу који заједнички деле кад год могу од послова и школовања. Мотиви су слични као и Вулови, који каже да је најсрећнији овде, у кући где је рођен.
“Сматрам благословом да ми деца бораве на чистом ваздуху. Заиста, деца се уче животу пре свега. У том неком социјалном окружењу где раст са животињама даје деци велики допринос. Сматра да је породица основ једног друштва и државе и сваки слободан тренутак користимо да се, пре свега, окупимо, а онда и да помогнемо оцу на имању, пошто је он овде сам, а ми смо ту за време својих одмора и викенда”, каже ћерка Милица.
“Има ту и неке љубави. Првенствено, кад су баба и деда били живи ту смо излазили а отац и мајка су били запослени у Пријепољу. Међутим, отац је остао без посла и он се вратио у село. Ми смо ту због њега. Помажемо му лети, зими, ја увек кад имам слободног времена долазим, кад немам обавеза према факултету”, прича нам син Марко.
Осим што студира Високу саобраћајну школу, Марко је често задужен и за одвијање саобраћаја у њиховом делу села, када снег замете путеве. Управо су они највећи проблем у овом тренутку, јер се за све остало Пушице се побрину сами. Кише често разлокају макадам, а и главни сеоски пут је већим делом неасфалтиран. Вуле мисли да данас осим Страњана и, можда, Милошевог Дола, нема села које није добило асфалт до центра.
Сир је лако продати јер је тражен, а и нема га много, јер су у штали стално нова телад. Јагњад су тражена роба и прошле године су сва завршила у извозу. Један трактор и две јунице добили су уз помоћ државе и општине, а остало су створили сами. Субвенције се редовно исплаћују, каже Вуле. У околини су направљене још три нове куће, браће и рођака који долазе лети и током празника и живе широм Србије. Пушице тренутно проширују своју кућу, а Вуле планира и нова улагања. Питамо га има ли ко да настави са фармом једнога дана? Каже да ако не буде асфалтирања пута и струје, деца немају ту шта да траже.
Још увек мали, Богдан и Магдалена су тренутно само морална подршка осталим укућанима, али и главни произвођачи осмеха и среће на фарми Пушица. Време проводе у игри. А сви заједно су под будним очима шарпланинаца Паше и Ларе – разиграних и љубазних према гостима, али само у друштву чланова домаћинства. Иначе, кад никога нема кући, најбоље је не прилазити, каже нам Вуле кроз осмех.
Шта смо забележили на фарми Пушица у Доњим Страњанима погледајте у видео прилогу:
