By Овај часопис ће, како је поручено, наставити да траје, симболизујући потребу за духовном светлошћу којом највећи српски просветитељ вековима обасјава оне који препознају пут који им је наменио.
Светосавце, поштоваоце српске историје и традиције, љубитеље писане речи и трагаче за значењима поезије, синоћ је у Дому војске у Kраљеву окупила промоција новог, 33. по реду броја листа „Савиндан“, часописа пријепољског Милешевског културног клуба „Свети Сава”.
Из града на Лиму у Kраљево су стигли Зоран Малешић, председник Главног одбора Милешевског културног клуба и Милева Малешић, главна и одговорна уредница листа који, као што му и само име каже – излази сваког Савиндана.
Милешевски клуб „Свети Сава” основан је 1991. године. Подстицај за оснивање клуба био је први број „Савиндана”. Тада је објављен као подлистак у локалном листу “Полимље”, чија је уредница тада била Милева Малешић, касније директорка пријепољске „ТВ Форум”.
Била је то иницијална каписла, која је групу посленика у култури изазвала да размисле о клубу који ће на светској сцени промовисати светосавску баштину, истраживати је и чувати. „Савиндан”, као чедо нашег клуба, све то време покушава да, попут Светог Саве кроз своју визију “подучи народ свој како се светлост у кућу пушта и како се мрак из себе избацује” – каже Зоран Малешић, председник Главног одбора Kлуба.
Милешевски културни клуб још приликом оснивања имао је 25 грађана Kраљева, па је и овогодишња промоција ревије „Савиндан” била још једна потврда везе између Пријепоља и градана Ибру. Ова два града, како се на промоцији могло чути, још су пре осам векова Стефан Немања и Свети Сава повезали преко царских лаври: Студенице, Жиче и Милешеве.
Све присутне, на почетку вечери, својим наступом поздравио је оркестар младих гуслара – ученика Музичке школе “Стеван Мокрањац” из Kраљева.
Између прошлогодишње и најновије промоције – „Савиндан“ је изгубио двојицу сарадника – професоре Драгослава Kочовића и Саву Трифуновића, којима је одата пошта.
И овогодишњи број ревије представио је Радован Типсаревић, дугогодишњи директор краљевачких „Ибарских новости”. Он је подсетио како је једном, кад је имао „Савиндан“ у руци, песник Рајко Петров Ного узвикнуо да „културна провинција не постоји, или да то Пријепоље свакако није“.
Немају сви градови привилегију да читају овај лист, а за то што га у Kраљеву имамо, заслужан је, истакао је Типсаревић, повереник Милешевског културног клуба Св. Сава и један од редовних аутора, проф. Новак Недић. Он је у најновијем броју „Савиндана“ објавио текст „Варош карановац постаје Kраљево“.
Задовољство је и част имати у руци „Савиндан“ пре свих, а истовремено – осећам одговорност код избора текстова које покушавам да вам понудим, јер није реално да поменем свих 37 аутора новог броја „Савиндана“ и да вас уведем у свет историје, истраживања, људских судбина, понекад и поезије, казао је Типсаревић.
На насловној страни најновијег „Савиндана“, где су се најчешће могле начи фотографије манастирских купола и фрескописаних ликова, налази се споменик херојима се лимског моста, које је ледени Лим однео пре 80 година, да би се, пред страшним Брандербуршким пуком, болница са рањеницима повукла према Пљевљима.
Ценим уредничку храброст да одустане од стереотипа и његову идеју да на овај начин ода почаст човеку као бићу, коме није гледао ни униформу, ни капу, ни Бога којем се моли. Сви су они били на Светосавском путу, нудећи свој живот на пријепољским термопилима – за спас немоћних. Аутор текста Зоран Малешић нам на овај начин, попут уџбеника, указује како се за слободу бори и како се она чува. Вечерас је тај уџбеник „Савиндан“ – казао је Типсаревић, оцењујући да је овај лист у реду часописа који прате корак свога времена.
У најновијем броју „Савиндана“ и вечна тема – Kосово. У тексту Зорана Шапоњића, чуло се на промоцији, попут страшног сведочанства задржава нашу пажњу на слици која је свакодневна – затирање српских гробаља на Kосову и Метохији. Сазнајемо да већ више од 100 српских гробаља нема – уништена су, или, још горе – преименована су у албанска православна гробља. Тај и сви такви текстови, нажалост, у овом тренутку неће ништа променити. Али, заслуга аутора као сведока и његовог записа у „Савиндану“, остаје у трајном сведочанству да смо били и ту, и овде, и тамо где се и данас као изненађење откривају трагови наше генетике. Једном записано, остаје занавек запамћено.
Зорица Ивковић Златић, историчарка уметности и ауторка монографија неколико наших најлепших богомоља свој текст у „Савиндану“ посветила је Благовестима и о Деви Марији, ходајућој светици, као прељи и ткаљи завесе јерусалимског храма
Можда рукопис у часопису о краљевачком Друштву гуслара „Жича“, који само у називу има реч Kраљево, а окупља их диљем српског постојања, нема литерарну дубину и звучи крајње извештајно, али је то, у овом простору, још једна скромна прича о необичним људима. Необичним, јер их гусле само окупљају.
Ако је то само. И, не гуслају сви: они су хуманитарци, грађевинци, кад затреба косци, молери, истраживачи, историчари…Дакако, и гуслари. Најлепшу слику о њима сачинио је један од њих – мајор у пензији, Раде Вукосављевић, чија нас изложба управо окружује. Притиснути новим, честим и тешким страдањима, у опасности смо да заборавимо и важне догађаје и вредне људе. Овога пута, поглавље „Савиндана“ -сећања на ратове буди успомене на ратне болничарке, које су често биле више од тога, а из пера Радослава Веснића млађег. Тако, Драга Љочић, у то доба студенткиња која напушта студије у Швајцарској, долази да лечи рањенике у Балканским ратовима. За њу ће др Владан Ђорђевић ауторитативно рећи: Ова госпођа више зна о медицини, него цела комисија која је испитује. Са њом на истом послу радиле су и Мејбел Грујић и Бланш Веснић, иначе Американка, супруга оца српске дипломатије, Миленка Веснића. Веснић млађи Надежду Петровић назива новом Kосовком девојком, а уз њу сврстава и Делфу Иванић, ћерку дон Ивана Мусића, жупника поповопољског, који прелази у православље. Делфа ће понети ратну медаљу црвеног крста, просветни орден Светога Саве, орден Мис Флоријан Најтингејл за милосрђе… Овај низ домаћих и страних јунакиња у српским ратовима је несагледив за ово кратко казивање, али је истовремено вредан сваког поштовања и памћења, јер сведочи и о праведности стране чије су ране видале. Од овог броја , „Савиндан“ је и њихов споменик – поручено је синоћ.
Из најновијег броја Савиндана модератор вечери Радован Типсаревић издвојио је и текст Љубомира Шуљагића – „Шта су и чији су стећци“, затим беседу из 2002 године „Тајна гроба којег нема“ – Митрополита Јоаникија, Ризницу Старог Влаха Драгољуба Гагричића, а све остале препустио је радозналости оних који ће „Савиндан“ читати и чувати .
На крају промоције наступио је народни гуслар Радован Пековић, а „Савиндан“ ће, како је поручено – наставити да траје, симболизујући потребу за духовном светлошћу којом највећи српски просветитељ вековима обасјава оне који препознају светосавски пут.
М. М. Д. Портал КРУГ
