Првих 66 година брака Рајке и Страхиње Цмиљановић

Првих 66 година брака Рајке и Страхиње Цмиљановић

Страхиња и Рајка Цмиљановић из Камене Горе пример су једног од најдуговечнијих бракова у пријепољском крају. У заједничком животу су стекли и изградили много, а најважније, породицу са петоро деце, једанаесторо унучади и дочекали 21 праунуче. Иако им је живот био обележен тешким и напорним радом, а здравље у позним годинама већ попустило, задовољни су оним што су у животу постигли и што ће иза њих остати будућим генерацијама. А како су започели заједнички живот пре 66 година?

– Богоми су ми моји бранили, било још рано и кријући сам отишла.

Овако причу започиње баба Рајка која је са својих 19 година из суседног засеока Гурдићи, дошла у Цмиљановиће у Кашицама, за деду Страја који је тада имао непуних 17 година. Пошто младожења није био пунолетан, у брак су званично ступили коју годину касније и то без много славља и помпе, како описује баба Рајка у неколико речи: „Отишли на Думљане, регистровали се и вратили пјешке“.

Богме толико нисмо ни „ишли“ право да ти кажем. Једна браточеда ми је била овде, она ме и тутнула. Шта сам ја и знала, крила од родитеља к’о змија ноге. Ђе био јединик, био добра прилика, богатство има, земљу… Али земља неће сама да се ради. Кад сам дошла није ни ова сад стара кућа била направљена, само вође кућа и собе мало било, онако по земљичке. Ово је све после изграђено – сећа се Рајка Цмиљановић како је почео њен брачни живот. 

А, да се ради и гради на имању без струје и воде, каква су била у већини тадашњих пријепољских села, имало је много. Најтеже јој је било када је деда Страјо отишао у војску на две године, а она остала са двоје деце, од којих је друго рођено дан пре његовог одласка, и болесним свекром и свекрвом.

Вукло се, радило се, сам’ што нисам орала, сав сам радила дворски рад. Држали по петоро – шесторо говеди, 20 – 30 оваца. Некад би овце дали другоме, некад чувај овце и говеда. Оћерај у Сади и ‘оћу да грабим. Ет‘ ти живота. Говеда се разобадају, а овце куњају по џади – присећа се баба Рајка.  

Са имања на ком је много терета прешло преко њихових руку се, како кажу, нису цео живот „макли“ уз све невоље и срећне тренутке које су проживели. Због здравственог стања, сећања деда Страје полако бледе, али, иако на речима шкрт, сећа се како се имање некада косило и одржавало.

Косили смо све, и данас дањи радимо – потврђује Деда Страјо, одмахујући руком на питање колико је рада требало да се имање одржава. Каже, радило се, није о томе никада ни размишљао, иако не много, додаје, било је времена и да се мало одмори.

Причу о овом брачном пару забележили смо на предлог Драгана Глушевића из Камене Горе, који сматра да је ово један редак животни пример и да је много занимљивих и важних прича о животима људи остало незаписано.

Знао сам од раније њих и познајем целу породицу, али нисам знао да су се тако млади узели и да имају 66 година у браку, као један животни век. Важно је да се те јединствене приче чују и виде. То је богатство за мене. Није мерило човека новац, него колико имаш унучади и пранучади – истиче Драган Глушчевић.

И баш то богатство, петоро деце, једанесторо унучади и 21 праунуче је оно што Цмиљановиће чини поносним и задовољним.

Па јесам задовољна. Ђеца само нек’су здрава и да проживе мало. Наше је прошло и како је да је – са уздахом нам поручује баба Рајка на крају разговора.

Иако их здравље све мање служи, теши их чињеница да нису сами. О њима највише брину синови Милија и Милош и снаја Зорица, а највише их радује што су дочекали да се у кућу на слави и другим весељима окупе четири генерације.

Подели на мрежама

Повезани чланци