By Ратомир Ратковић муку мучи са делом макадамског пута, којим возило пријепољске болнице не може да дође до његове куће у Кучину. Он три пута седмично мора на хемодијализу, али од давно обећане санације пута и даље нема ништа, па овај 81-годишњи старац мора често да пешачи по неколико стотина метара.
Од 17. маја прошле године Ратомир Ратковић три пута седмично преподне проводи у Општој болници Пријепоље, на Одсеку за хемодијализу. Возило долази до Кучина по њега и враћа га назад, али због дела макадамског пута који је у очајном стању не може да приђе до саме куће. Породица се, преко Месне заједнице Џурово, обратила локалној самоуправи за помоћ још прошле године, али безуспешно.
“Пут су обећали још прошле године. Лекари су ми рекли – морају ти пут направити кад идеш на дијализу, али већ скоро две године прођоше и ништа”, каже Ратомир.
Дужина пута, који је потребно реконструисати, је око 300 метара, што се види из одговора Одељења за инвестиције Општине Пријепоље Генералном секретаријату председника Републике Србије, коме се обратила Ратомирова ћерка Верица након изостанка реакције из локалне самуправе. Наведено је и да се излазило на терен, да је урађен предмер радова и да би вредност земљаних радова износила око 400 хиљада динара. У јануару ове године Општинско веће је закључило да овај пут буде приоритетан за рехабилитацију, али је све остало мртво слово на папиру. Ратомир до места где долази санитет пешачи и даље, а теже му је кад се враћа са терапије, јер иде узбрдо. Након једног пада, кад је мокро и клизаво, прати га супруга Милена.
“Кад падне доле, ја не могу ни да га изведем ни изнесем. Знаш како ти је то? Богами, идем пред њега јер морам да га чекам. Кад нешто купи то не може да изнесе. Наслони се на тојагу и одмара, како да носи?”, пита се бака Милена, која каже да му је рекла да ствари увек остави поред пута, па ће их она покупити кад стигне.
Године и болести су их сколиле и са сетом се присећају времена када су били у пуној снази, а штале и торови пуни говеда и оваца. Ратомир је увек имао бар по пар волова, а сада су у домаћинству тек две кокошке и две овце. Плаше се да ће, на крају, морати да напусте огњиште и сиђу у Пријепоље. Имају код кога, ћерка Верица га зове, али Ратомир каже да то неће урадити ни по цену прекидања терапије, јер неће да никоме буде на терету и не би могао да живи у граду. И Милена каже да је навикла код куће, па и кад сиђе у чаршију да се намири једва чека да се врати у Кучин.
Последњи пут за решавање проблема породица се обраћала писмено локалном руководству 13. новембра, али су добили само усмена обећања, која су остала неиспуњена као и претходна. Кажу да је политика паре однела на друга места, са више гласача.
А ми се питамо – можда не постоје правно утемељени закони који обавезују надлежне у локалној самоуправи да Ратомиру обезбеде сигуран пут и одлазак и повратак са медицинског третмана од којег му зависи живот, али се, ваљда, морају поштовати и нека неписана људска и морална начела? И питамо се колико вреди нечији живот, макар и после преваљених осам деценија?
