Родно одговорно буџетирање – законска форма или унапређење родне равноправности?

Родно одговорно буџетирање – законска форма или унапређење родне равноправности?

Пo Закону о буџетском систему, сви буџетски корисници на националном, покрајинском и локалном нивоу у Србији су обавезни да до 2024. године у своје финансијске планове укључе принципе родне равноправности. Колико су у овом процесу, након седам година од увођења законске обавезе, одмакли буџетски корисници и колико се ефекти родно одговорног буџетирања виде у свакодневном животу жена и мушкараца?

Шта је и зашто је важно родно одговорно буџетирање?

Услуге јавног превоза у општини Пријепоље, након пропадања локалног пријепољског предузећа „Полимљетранс“ 2008. године, обавља приватна прибојска фирма „Аутопревоз Јањушевић“. Претходне две године превоз се води као бесплатан, односно не наплаћују се карте у аутобусу, али 20 милиона динара свих пореских обвезника се на годишњем нивоу потроше на аутобуски превоз који саобраћа на седам линија – од Бостана ка Виницкој, Бродареву, Сељашници, Ивању, Бабинама, Јабуци и линији Сељашница – Бабине.

Општина Пријепоље има око 80 села, углавном брдско планинских и разуђених, од којих велики број није обухваћен локалним аутобуским превозом. У августу прошле године општина Пријепоље је добила средства за набавку минибуса за потребе превоза сеоског становништва од Министарства за бригу о селу. Према најавама локалних власти, након спровођења јавне набавке и других административних процедура, минибус је требало да крајем октобра почне да саобраћа и повезује села са градом. Међутим, ова услуга још увек није успоствљена.

Недовољан број линија и неповезаност са градом утиче у великој мери на живот мештана и мештанки пријепољских приградских и сеоских насеља. Одлазак до града изискује приличне финансијске трошкове, углавном за такси превоз. Овај проблем на погађа једнако мушкарце и жене.

За Србију важи глобално идентификовани образац, да жене више користе јавни превоз и више зависе од њега. Упола мање одраслих жена, него одраслих мушкараца има возачку дозволу (35% наспрам 71%), жене се чешће возе аутомобилом као путнице, него што их саме возе. Мобилност и доступност превоза у директној је вези са приступом ресурсима, од које такође директно зависи и равноправност жена и мушкараца. Неравноправности у саобраћају, које се политикама и финансирањем политика појачавају, одржавају неравноправности и у другим областима, као што су мања аутономија и слобода кретања, више ограничене могућности за запошљавање, образовање и приступ услугама и другим ресурсима. Анализе показују да је за жене, децу, и за све особе које немају возачку дозволу, значајнији јавни превоз и да је улагање у јавни превоз, посебно прилагођен потребама различитих категорија корисника и корисница, родно одговорно.

Управо зато је важно да буџети локалних самоуправа који се најдиректније односе на потребе грађана и грађанки буду родно одговорни. Родно одговорно буџетирање је алат којим се осигурава да жене и мушкарци имају једнак приступ ресурсима, да равноправно о њима одлучују, као и да имају једнаке користи од употребе тих ресурса.

По дефиницији родно одговорно буџетирање (РОБ) представља увођење принципа родне равноправности у буџетски процес, што подразумева родну анализу буџета и реструктурирање прихода и расхода са циљем унапређења родне равноправности. Такође, омогућава сагледавање ефеката које расподела средстава има на животе жена и мушкараца, девојчица и дечака, узимајући у обзир пол, степен образовања, место становања, приходе, етничку припадност, инвалидитет.

Родно одговорно буџетирање не представља пребројавање жена и мушкараца у ресорима буџетских корисника, не подразумијева нужно повећање буџетских издатака, као ни припрему засебног буџета за жене. Такође, не подразумева смањивање државног буџета за износ који се издваја за родни буџет, већ узимање у обзир принципa равноправности мушкараца и жена током целокупног буџетског циклуса. Неправилно тумачење је и да је родно одговорно буџетирање релевантно само за одређене програме – социјалне, здравствене, образовне…

РОБ на националном нивоу – Србија пример добре праксе  

Пo Закону о буџетском систему, сви буџетски корисници на националном, покрајинском и локалном нивоу су обавезни да до 2024. у своје финансијске планове укључе принципе родне равноправности.

Према подацима о остваривању Циљева одрживог развоја, од укупно 69 земаља које су известиле о примени тог буџетирања у 2020. години, Србија спада у 19 % земаља које су успешно успоставиле родно одговорно буџетирање, односно имају систем за праћење улагања у родну равноправност. Србија је обележена као земља која је испунила, или је готово испунила овај циљ одрживог развоја, а остале земље у Европи које су исто оцењене су Албанија, Аустрија, Белгија, Исланд, Португал и Украјина.

На заговарању увођења родно одговорног буџетирања, Kанцеларија Агенције Уједињених Нација за родну равноправност и оснаживање жена у Србији – UN Women ради још од 2008. године када су у сарадњи са женским организацијама на локалу урађене прве анализе колико буџети одговарају потребама мушкараца и жена.

Кординаторка за родно одговорно буџетирање у UN Women Оља Јанковић Лековић каже да Србија представља пример добре праксе у увођењу родно одговорног буџетирања на европском, али и светском нивоу.

На националном и покрајинском нивоу, РОБ се унапређује заједно са унапређењем програмског буџета и као његов интегрални део прати исту динамику. Сам обухват РОБ-а се повећава из године у годину, у складу са поступношћу увођења, како је то предвидео и Закон о буџетском систему. У буџету за 2023. годину, сви покрајински секретаријати су увели РОБ у своје буџете (њих 25), док је на националном нивоу обухват 48 буџетских корисника (од 65 укупно). Самим тим, сва министарства, независна и надзорна тела, дирекције и секретаријати доприносе на различите начине унапређењу родне равноправности кроз 108 буџетских програма, 253 програмске активности и пројекта, 399 буџетских циљева и 751 индикатора. Kвалитет интервенција варира од једног буџетског корисника до другог и зависи и од њихових знања и вештина у области родне равноправности – наводи Јанковић Лековић.

РОБ на локалном нивоу – поштовање форме или суштинско разумевање  

Од 170 локалних самоуправа у Србији 94% је отпочело са применом родно одговорног буџетирања, говоре подаци Сталне конференције градова и општина. Око 18% локалних самоуправа спада у категорију најбоље оцењених са становишта примене РОБ, 20% је боље од просека, док се у 20 % општина РОБ делимично примењује. У групи општина и градова које имају одређене елементе РОБ је 23.5 %, а више од 11% локалних самоуправа је најслабије оцењено по примени РОБ елемената.

Општина Пријепоље је први План поступног увођења РОБ донела у поступку припреме буџета за 2022. годину, шест година након увођења законске обавезе родно одговорног буџетирања. У буџете за 2022. и 2023. годину родно одговорне циљеве је поставила за активности у оквиру три програма – Социјална и дечија заштита, Развој културе и  информисања и Развој спорта и омладине. Запослени у Одељењу за буџет и финансије нису прошли ниједну обуку за родно одговорно буџетирање нити су још увек анализирали ефекте и резултате постављених родно одговорних циљева у оквиру ова три програма.  

Главне препреке у примени РОБ су заправо везане за програмско буџетирање, тј. вештине и знања запослених. Програмски буџети локалних самоуправа организовани су у 17 униформних програма, а не по корисницима, што додатно отежава планирање зато што у једном програму може бити више различитих буџетских корисника.

Потребне су јасне инструкције али и континуирана подршка корисницима да развију процедуре унутар својих институција да би програмско буџетирање било могуће. Софтвер за планирање буџета би требало да омогући израду програмског буџета, као и обележавање РОБ циљева и индикатора у програмима и да аутоматски подсећа на ову обавезу. Тиме би се време највише трошило за анализу, а не као сада, за израду самих буџета. То би допринело транспарентности и бољој контроли. Kапацитети су додатно ослабљени забраном запошљавања па је недовољно људи, посебно оних који имају знања из програмског планирања. Неопходно је појачати едукације за програмско планирање за све буџетске кориснике како не би особе запослене у финансијама преузеле цео посао на себе. Успех координације израде програмског буџета и РОБ-а унутар тога, лежи у процедурама које предвиђају јасне задатке и улоге, а где је најважнија координација између Одељења за буџет, Начелника/це ЈЛС, Локалног механизма за родну равноправност и Општинског/Градског већа. Локална скупштина је надлежна за надзор, али је проблем што и сами одборници нису довољно упућени у програмско буџетирање  – објашњава саветница за родну равноправност и антидискриминацију СКГО Наташа Окиљ.

Колико је успешна сарадња између свих ових тела у извршној и саветодавној власти, као  важних чиниоца за имплементацију родно одговорног буџетирања у најважнији финансијски документ општине, говори и то да се на последњој седници Скупштине општине Пријепоље расправљало о осам амандмана поднетих на предложену Одлуку о буџету за 2023. годину. Амандмани на буџет вредан 1,8 милијарди динара, односили су се на издвајање додатних средстава за уклањање и хумано збрињавање паса луталица, за социјалну заштиту, асфалтирање путева, пољопривредни и рурални развој, умањивање средстава Дому културе, повећање субвенција јавним предузећима, затим повећање средства за одлагање комуналног отпада…  Сви ови предлози су се односили на програме који у себи имају родну димензију и расподела средстава има утицај и ефекте на родну равноправност, али се то нигде није навело као аргумент. Заправо на седницама Скупштине општине, независно да ли се расправља о буџету или другим темама, ниједном се није чуо термин родно одговорно буџетирање ни од предлагача тема нити од одборника и одборница.

У смеру побољшања ове сарадње и израде програмских буџета који би у својим програмима садржали родно одговорне принципе локалним самоуправама је потребна додатна помоћ. UN Women  је током прошле године кроз едукације, подржао девет општина у увођењу родно одговорног буџетирања. На основу тог искуства, утисак је да је неопходно да се даље ради на повећању знања и вештина за формулисање циљева и индикатора, као и на унапређењу праћења резултата који су предвиђени програмским буџетом.

Један од изазова представља и недостатак или мањак знања о родној равноправности генерално и о препрекама са којима се мушкарци и жене суочавају у свом свакодневном животу, а које би могле бити уклоњене кроз примену РОБ-а. На пример, Градска општина Црвени Kрст из Ниша је током 2022. године као део увођења РОБ-а спровела анкету о потребама сеоских жена, као основ за планирање, што представља један од сјајних начина како се ово може превазићи. Последњи изазов је велика оптерећеност радом самих запослених у општинама и што се РОБ по правилу пребацује службама за финансије, а заправо би у овај процес требало да буду укључени и запослени који раде на изради и планирању програма. Међутим, често недостаје ова сарадња – истиче Оља Јанковић Лековић.

Имајући ово у виду, поставља се питање колико запослени у општинским управама суштински разумеју овај процес, а колико је то поштовање законске форме?

Највећим делом је поштовање форме, али има примера где запослени и доносиоци одлука разумеју процес и заиста се труде да формулишу добре циљеве. Ипак, постоје изазови који се односе пре свега на управљање јавним политикама, мерење резултата, финансирање циљева који су дефинисани у локалним акционим плановима и стратегијама, односно примену програмског буџета као таквог. За родно буџетирање је онда изазов „само“ недостатак родне статистике и података који нам показују где постоје највеће неравноправности. Тако да, капацитети су ниски за управљање јавним политикама, програмирање и мониторинг. Изазов је и то што се не креће увек од онога што је приоритет за жене: рецимо спречавање насиља према женама у које је потребно уложити више новца, спречавање дечијих бракова и унапређење образовања ромских девојчица, здравствено осигурање за жене са села, јавни превоз у селима… Томе би РОБ такође требало да допринесе и да то буде видљиво и мерљиво. На тим исходима је потребно додатно радити – сматра Вишња Баћановић, независна консултанткиња за родну равноправност са дугогодишњим искуством на увођењу родне перспективе на локалном нивоу.

Општина Пријепоље већ пет година нема локални акциони план за родну равноправност као један од стратешких докумената локалне самоуправе. Последњи је донесен 2014. године за период од три године. Нема изгледа да ће се нови План наћи пред одборницима и одборницама СО Пријепоље ускоро, јер још увек није ни формирана Комисија за израду овог Плана. Ово је важно јер је од 2015. године, општина Пријепоље потписница Европске повеље о родној равноправности и тада била једна од 30 локалних самоуправа у Србији које су усвојиле овај међународни документ. Од 2017. године на дневном реду СО Пријепоље се није нашла ниједна иницијатива или предлог Одбора за родну равноправност. Иако су локалне самоуправе биле према изменама Закона о родној равноправности, у обавези да до 20. новембра 2022. године формирају Савете за родну равноправност који би осим одборница и представница политичких партија у саставу имали и представнике/це невладиних организација, стручне особе из других области, овакав Савет у Општини Пријепоље још увек није формиран.

Да политике родне равноправности на локалном нивоу најчешће нису дефинисане а, када и јесу, активности нису повезане са конкретним буџетским програмима и корисницима па је неопходна ревизија и допуна ЛАП-ова када постоје, односно њихова израда када не постоје један је од закључака СКГО.

Поред овога неопходно је сагледавање шта су конкретни родни аспекти у надлежностима локалне самоуправе и помоћ корисницима да препознају где могу да интервенишу унутар онога што већ раде у својим буџетима поред евентуалних нових активности. Овде је неопходно да локални механизам за родну равноправност има капацитет – знање, ресурсе, одлуке, буџет, како би овај посао могао да се ради током припреме буџета, затим праћење извршења и на крају извештавање о учинку по РОБ циљевима и индикаторима те континуирана анализа о стању родне равноправности у ЛС. Особе ангажоване у механизмима требало да би да имају знања из области родне равноправности, способност да предлажу мере и политике повезујући националне и локалне политике у сарадњи са буџетским корисницима, као и да имају основна знања о програмском планирању –  додаје Наташа Окиљ из СКГО.

2024. година – реалан рок за потпуну имплементацију РОБ?

Првобитни рок за потпуно увођење РОБ у финансијске планове буџетских корисника је била 2020. година. Међутим, показало се да је рок од четири године сувише кратак и нереалан за комплетирање овако комплексног процеса, па је рок продужен до 2024. године. Према подацима UN Women на покрајинском нивоу сви директни буџетски корисници су увели РОБ још 2021. године и отишли и корак даље па укључују и индиректне буџетске кориснике. Више проблема у овом процесу чини се, биће на локалном нивоу.

Уколико се опет помери рок за примену, то би била јако лоша порука. Било би боље да се уложи додатни напор у том правцу. Биће могуће, макар у формалном смислу, али је процес и дефинисан као стално унапређење циљева и активности, као што би буџетирање и управљање јавним политикама и требало да буде. Kада нешто завршимо, почнемо нешто друго – закључује Вишња Баћановић.

Идеја која стоји иза увођења родне перспективе у јавне политике јесте престанак обнављања постојећих неједнакости у друштву. Иако су проценти и статистика важни, број програма и циљева који су уродњени, како бисмо мерили ефекте, много важније је доношење мера и промена јавних и финансијских политика које би суштински побољшале положај жена и смањиле родну неравноправност.

Подели на мрежама

Повезани чланци