By Иницијативни одбор је своје прве састанке одржавао у конаку манастира Милешева. Удружење је добило име: „Милешевски културни клуб Свети Сава“. У Програму је наведено да удружење наставља традицију друштва које је под истим именом деловало још 1904. године. За председника иницијативног одбора изабран је Љубомир Шуљагић, за потпредседника Милорад Веруовић, за секретара Дико Лазаревић.
Можда је претенциозно доводити у везу пад Берлинског зида са свим догађајима који су се као његова последица издогађали широм света у том периоду и након тога. Али је чињеница, да је тај догађај и симболично означио крај једног времена које је почело са завршетком Другог светског рата, а које су обележили „хладни рат“ и владавина комуниста у источној Европи. Тај перид се у Србији може означити као трауматичан на духовном плану. Они носталгични покушавају све да ставе под вео послератног „убрзаног економског развоја“, што се не може ни порећи. Али, човека не чини само „бољи живот“, у материјалном смислу. Човек жели да задовољи своје духовне потребе, што је широк појам, а у основи свега налази се – слобода. Код нас је појам слободе деценијама банализован јер се сводио на просто размишљање, које је уливено у свест обичног човека: слобода је ако сте победили Турке и Немце, поразили и потаманили четнике, обрачунали се са тзв. народним непријатељем.
Интелектуални кругови су се упињали да подигну глас против тих стега и окова тзв. комунизма, али су масовно хапшени, затварани, а непосредно по ослобођењу ликвидирани под фирмом обрачуна са „домаћим издајницима“ „страним плаћеницима“ и „националистима“. Како је време одмицало, националисти су постали највећи трн у оку властодршцима, а све се најчешће ломило преко леђа српског народа, који је означен као узрочник свега, јер је био најбројнији. Неко је смислио и погубну паролу „што слабија Србија, то јача Југословија“. Док је Србин чамио у тами, без крсне славе, крштења, цркве, патриотизма, други су све то имали и није им било забрањено. Србин није смео да слави своју славну прошлост, своје славе претке и догађаје, јер му је стално уливано у памет: све пре нас заборавите, све почиње са нама.
Када су, почетком последње деценије 20. века, стеге почеле да попуштају, мало помало и Срби су се почели будити, тражећи себе и у пепелу налазећи дубоко запретену своју прошлост и своје величине. Дух слободе тешко се и споро пробијао посебно у српске забити у унутрашњости, где су још владале локалне кабадахије, верујући да ће то све проћи како је и дошло, и да ће Тито и његови следбеници поново васкрснути. Старији се сећају како је то било у Пријепољу: буквално – ништа се није дешавало. На власти је била Социјалистичка партија, упорно побеђујући на изборима, осионо се односећи према свима онима који би и помислили да нешто промене. Мислим да је то било последње упориште старе власти, где се свим средствима бранио један систем који је био на издисају. Но, и у таквим условима било је оних који се нису мирили са постојећим стањем ствари. Они су одмах означавани као издајници, страни плаћеници, а посебно је било упечатљиво ако се некоме прилепи етикета националисте. А то је било могуће веома лако. Ако се врзмате и шурујете са црквом, ако идете на црквене свечаности, ако певате забрањене песме, ако величате догађаје и јунаке из ослободилачких ратова, нарочито Првог српског устанка, ослобођења од Турака и Првог светског рата, означавани сте као националиста. Пријепоље је било „погодно“ још из једног разлога – то је вишенационална средина. Неправедно би било рећи да су Муслимани били ти који су се бунили јер су били нечим погођени, више су то користили они из власти, јер то им је био добар алиби за оно што су радили и разлог за одбрану власти.
Сећам се како је све почело. Једно јутро, почетком 1991. године, срео ме је код Сат куле, Милорад Веруовић, новинар у пензији, који ми је кратко испричао своју замисао – да покренемо неко српско удружење, које би било окренуто нашој традицији и култури, а које не би било политичко. Подстрек нам је дао и подлистак, који је, поводом Савиндана, изашао 27.јануара 1991. у локалном листу „Полимље“, а био је у целости посвећен Светом Сави. Подлистак је изашао на 8 страна, а избор текстова припремили су Милева Малешић, која је тада била главнa и одговорнa уредница „Полимља“, Љубомир Шуљагић и Вујица Бојовић. Са предлогом Веруовића одмах сам се сагласио. Тако смо почели. Наредних дана ширили смо ту своју замисао међу људима које смо познавали као слободољубиве и који нису имали страха. Идеја је добро и брзо прихваћена. Убрзо је, 11. 04. 1991. године у конацима манастира Милешева, одржан Иницијативни одбор, на који је дошло тридесетак угледних личности из Пријепоља, Прибоја и Нове Вароши, а међу њима су били професори, сликари, земљорадници, свештеници, историчари, социолози…што је пренела и „Политика“. Иницијативни одбор је своје прве састанке одржавао у конаку манастира Милешева. Удружење је добило име: „Милешевски културни клуб Свети Сава“. У Програму је наведено да удружење наставља традицију друштва које је под истим именом деловало још 1904. године. За председника иницијативног одбора изабран је Љубомир Шуљагић, за потпредседника Милорад Веруовић, за секретара Дико Лазаревић. Нисмо имали много искуства са тим пословима, али смо ипак ишли напред. Професор српског језика Вујица Бојовић је написао Програм Клуба, што је био услов да се региструјемо као удружење. Упоредо са тим почели смо са учлањавањем. Ово је био посебно велики стимуланс, јер су нас, у старту, прихватили водећи интелектуалци, како из наше средине, тако и они из целе Србије. Читам та имена из велике свеске, у коју су се лично уписивали: Петар Влаховић, Мирко Васиљевић, Милић Матовић, Брана Црнчевић, Слободан Лазаревић, Љубивоје Ршумовић, Матија Бећковић, Милева Малешић, Љубомир Шуљагић, Дико Лазаревић, Миленко Мaлишић, Зоран Пурић, Миле Плескоњић, Миодраг Перишић, Милован Витезовић…и мноштво других, прве године било их је преко 600. Потписом људи ове репутације, потврдила се оправданост оснивања Клуба и деценијска глад за духовном обновом нашег народа.
Оснивачка скупштина Клуба заказана је за 15. јун 1991. године у тадашњем Дому револуције. Припреме су биле врло темељне, мада је било више покушаја да се скуп минира и не успе. Дан је био сунчан, окупио се силан свет, сала је била мала да прими све који су дошли. Стајало се по холовима, девојке обучене у народну ношњу делиле су беџеве Белог анђела. Све је изгледало нестварно, до тада невиђено у Пријепољу. Дошли су гости из Новог Пазара, Прибоја, Нове Вароши, Рудог, Сарајева, Београда. Скуп је отворио и присутне поздравио Љубомир Шуљагић, председник Иницијативног одбора, а уводно излагање је имао Милорад Веруовић. Скуп су поздравили гости из Приштине, Новог Сада, Хрватске, прочитана су писма Добрице Ћосића и Матије Бећковића, Матице Српске, Бране Црнчевића… Посебно одушевљење изазвао је долазак Амфилохија Радовића, митрополита црногорско – приморског са Цетиња, који се и обратио присутнима. Скупштина је за председника изабрала Љубомира Шуљагића, за потпредседнике Милорада Веруовића и Миленка Малишића а за секретара Дика Лазаревића.
После Скупштине група светосаваца из Главног одбора, отишла је са Амфилохијем Радовићем у манастир Милешева где је митрополит коначио. До дубоко у ноћ, уз гусле из руку и грла митрополита, славио се дан оснивања Клуба.
Прва озбиљнија активност Клуба била је одлазак чланова Клуба у Тополу на обележавање 70-годишњице смрти краља Петра Првог. Такође, Милорад Веруовић се 27.октобра огласио на Радио Полимљу поводом ослобођења Пријепоља од Турака.
Клуб је 1992. године био посебно активан. Мора се рећи да је главни носилац свих активности био Милорад Веруовић. Он се лако могао наканити да због једног интервјуа или сусрета, догађаја, текста, отпутује до Београда или било кога другог места. Уз то, познавао је и имао контакте са многим знаменитим личностима и ништа га није могло спречити у његовој упорности да дође до њих.
Ширење угледа и рада Клуба, није ишло лако. Постојали су озбиљни отпори актуелне власти у Пријепољу, па је њена помоћ изостала. Ипак, почетком јануара 1992. са школама и Епархијом Милешевском, договорена је заједничка прослава Светог Саве у Дому револуције. Беседник на прослави је био Љубомир Шуљагић. Потом је у Манастиру Милешеви одржана свечана седница Главног одбора, на којој су у манастирској библиотеци уручена сабрана дела Слоборана Јовановића, дар чланова Клуба Драгана Јовановића и Милорада Вукашиновића.
Упоредо са радом Клуба, радило се и на припреми Савиндана. Савиндан је поново изашао као подлистак „Полимља“ на 8 страна, а припремили су га Љубомир Шуљагић, Милорад Веруовић и Вујица Бојовић. Овај број је био садржајнији и разноврснији, чиме се, постепено, уобличавао његов изглед и концепција.
Коначно је, захваљујући Клубу, скинута љага са имена Драгише Боричића, једног од најугледнијих директора Пријепољске гимназије, кога су комунисти, по освајању власти ликвидирали и тајно закопали изнад болнице на Чаиру.
Ово је и година у којој се навршило 80 година од ослобођења Пријепоља од турске власти. Те године у септембру, успостављена је Епархија Милешевска а за првог епископа постављен дотадашњи епископ СПЦ у Канади, Г. Георгије. Парастос изгинулим у ослободилачким ратовима, служен је у цркви Св. Василија у организацији МКК Клуба и СПЦ. У програмима који су тим поводом уследили, учествовао је, веома активно, и Клуб. Предлог је био да се као гост позове принц Томислав Карађорђевић, али тадашња власт није дозвољавала. Међутим, руководство Клуба је одлучило да се то учини, па је Милорад Веруовић отишао у Тополу и довео принца Томислава. Власт у Пријепољу га лепо примила, ваљда се тешећи – важно је да га ми нисмо звали, а посебно када су видели да су га грађани Пријепоља срдачно дочекали.
Трећи број Савиндана изашао је на 8 страница, опет као подлистак Полимља, а припремили су га Милорад Веруовић, Љубомир Шуљагић и Драгиша Новосел.
Мора се рећи да се у то време снажно осетио утицај муслиманског национализма. Актуелна власт је била потпуно индиферентна према томе, тако да се према свим провокацијама, које су долазиле првенствено од СДА Сулејмана Угљанина, прелазило ћутке, као да се ништа не дешава. Тзв. резолуција муслиманских интелектуалаца је донета 20. марта 1993, а у њој су изречени врло радикални захтеви, држава Србија означена је као окупатор и угњетач муслимана, тражила се аутономија и република тзв. „санџака“, кроз град су у колонама ишли аутомобили из којих се чула гласна турска музика, ношене су турске заставе и др. Слободно се може рећи да је тих дана, једини одговор био оно што је чинио МКК Свети Сава. Сматрало се то његовом политизацијом или не, осећали смо да се нешто мора чинити, да се не сме ћутати. Од грађана српске националности имали смо безрезервну подршку.Тим поводом, у организацији и у договору са удружењем „Рас“ из Новог Пазара, 19. априла 1993, у Дому револуције, је одржан велики скуп интелектуалаца Старе Рашке, на коме је дат јасан и оштар одговор на ту тзв. резолуцију, што је од присутних, а велика сала је била дупке пуна, пропраћено аплаузом и повицима одобравања. Говорник је био Љубомир Шуљагић, председник Клуба. Следећи број Полимља је текст пренео у целини.
Четврти број Савиндана је посебно значајан јер је изашао у издању МКК Свети Сава. Био је то знак да се Клуб осамостаљује и почиње свој нови живот. Не може се занемарити подршка и први кораци листа Полимље, где су изашла три подлистка пре њега, што је трасирало пут да се, после толико деценија, име Светог Саве врати међу Србе. Уредник овог броја био је Милорад Веруовић. Уочи Савиндана, као нека врста промоције ревије (промоције у то време нису биле актуелне), у Дому је одржана пригодна свечаност под називом „Светом Сави у част“, присутнима се обратио Милорад Веруовић, који је говорио о улози некадашњег друштва „Свети Сaва“, које је основано 1904. године.
Уочи Савиндана 1995. у Дому револуције, одржана је Светосавска академија у организацији Општине и Дома револуције, поводом 400-годишњице спаљивања моштију Св. Саве. Беседник на свечаности био је владика Василије. Истовремено, била је и промоција петог броја Савиндана, у организацији Клуба. Овај број Савиндана је изашао у новом руху, наш пријатељ Вешо Нишавић из Новог Пазара, урадио је ново заглавље, прва и последња страна су биле у колору, а број страна се повећао на 36. Уочљив је све већи број сарадника, не само оних који су слали своје прилоге, већ и оних који су учествовали у креирању изгледа и садржаја Ревије, од фотографија, текстова, докумената…
Аутор текста: Љубомир Шуљагић, први председник МКК “Свети Сава”
