By У свету у којем се уређаји све чешће замењују пре него што се покваре, у једној часовничарској радњи у Пријепољу времену се не дозвољава да просто прође. Њен власник, Сеад Кајевић Сетко, више од четири деценије кроз овај занат чува успомене, поправља време и пружа наду да нам свакодневна ужурбаност неће одузети смисао. Поред све ређег часовничарског заната, у Сетковим рукама је и јувелирски занат, који се узајамно и природно надопуњују.
Кроз руке Сеада Кајевића Сетка прошли су хиљаде сатова и још више успомена: породични ручни сатови, наслеђени џепни часовници, поклони који су чекали боља времена да поново прораде. Између алата и ситних делова, време се у Сетковој радњи зауставља, раставља и поново саставља. И тако, деценијама пркоси модерном добу које све више форсира дигиталне сатове.
Врло је мало мајстора који данас знају да поправљају механичке сатове. Када сам ја ишао у школу и почео да радим, сатови су били искључиво механички. Учили смо све врсте, од руских, швајцарских и енглеских, до источнонемачких и јапанских сатова, све што је тада било у оптицају код нас – присећа се.
Сетко је један од ретких часовничара који има и формално образовање за овај занат. Одмах након основне школе, на иницијативу родитеља, занату га је учио рођак из Пљеваља, Хасан Биџан, који је у то време радио у Пријепољу.
Стручни део заната учио сам нешто више од две године код мајстора. Паралелно с тим похађао сам теоријску наставу и полагао испите у Београду, у Образовном центру „Први мај“ на Новом Београду. То је у то време била најјача часовничарска и златарска школа у бившој Југославији.
Своју радњу отворио је 1982. године, са непуних 18 година. Недуго затим одлучио је да се посвети и златарском занату.
И часовничарство и златарство су стари занати. У оба прецизност мора да буде беспрекорна. Мора се водити рачуна о естетици – и у накиту и у сервисирању сатова. То једно без другог не може. Чак се и алати које користим у часовничарском делу посла у великој мери користе и у златарском – каже Сетко.
У Валтеровој улици у Пријепољу, његова часовничарско-златарска радња једна је од ретких која је успела да сачува изглед старе пријепољске чаршије. Намерно је тако, истиче Сетко, свестан значаја очувања старих вредности. Време се мењало, али му он никада није дозволио да потпуно протекне.
Најтеже време у мојој каријери било је када су се појавили дигитални сатови, односно сатови на батерије, када су Јапанци почели масовну производњу „Касио“ сатова и сличних модела. Механички сатови су се све мање производили, па сам морао сам да учим и да савладам и ту врсту поправки. Знао сам да, ако останем само на механичким сатовима, време ће ме прегазити – истиче Сетко.
Нада да овај занат неће тако брзо нестати је чињеница да се данас стари сатови поново враћају у моду.
Данас ми све чешће долазе млађи људи. Доносе старинске сатове који су остали од дедова и очева, сатове пронађене по фиокама и старим кутијама. Сада је то поново хит, да се ти сатови репарирају, сервисирају и врате у живот. И то није случај само у Пријепољу, већ широм света – примећује овај часовничар са вишедеценијским искуством.
Поред људи који у Сеткову радњу долазе из различитих крајева Србије и региона, потврда вредности његовог рада стигла је и кроз јубиларну награду Привредне коморе Србије за 40 година рада.
Драго ми је због свега тога. То ми је додатна мотивација да наставим да радим, да будем успешан и да покушам да будем још бољи у ономе што радим, све док ме здравље служи и док не дође време за пензију.
Највеће лично и професионално задовољство за Сетка је преношење часовничарског заната сину Алену, што даје наду да ће традицију у Пријепољу имати ко да настави.
