By Дечји жамор и граја одавно се не чују у удаљеним пријепољским селима, где су претежно остала старачка домаћинства. Међу реткима, која се вратила на село са децом, је Милена Вранић из Горњих Страњана. Живот на селу није био њен избор, али након развода, није имала боље решење за себе и своје две девојчице. Иако се не жали на физичке послове које обавља на свом имању са мајком, велику бригу представља полазак у предшколско старије ћерке у септембру.
Шестогодишња Уна која живи са мамом, сестром и бабом у Горњим Страњанима, у септембру креће у предшколско. Како у селу годинама није било деце школског узраста, издвојено одељење је затворено због чега ће она морати свакодневно да путује до Бродарева, што њој не пада тешко.
Знам песмице, слова, бројеве до 100… Волела бих више да идем у вртић у Бродареву.
Уписана је у Бродарево. Требало је да се отвори школа, али су ми рекли да треба још један ђак да иде редовно у школу, да би она могла ићи овде у предшколско. С обзиром да нема, да су само њих две, мораће ићи доле. Е сад како ћу ја њу водити и да ли ће то општина нешто финансирати или не, не знам – прича Милена Вранић.
Од Горњих Страњана до Бродарева имају два пута. Један преко Доњих Страњана и Гробница, у дужини од око 30 километара, а други преко Мрчковине у дужини од 10-ак километара. Милена нема аутомобил, ни возачку дозволу. Породична кућа Вранића налази се на 500 метара од некадашње школе “Ђаци пешаци”, која је у фази пропадања, а чије отварање би јој много значило.
Санација школе је преко потребна јер прокишњава, учионице морају да се реновирају ако би она ту догодине кренула у први разред. Директор школе у Бродареву ми је обећао да би следеће године требало да је отворе. Мени би то много значило, те четири године, да оне мало одрасту па би било лакше да пређемо у град – каже Милена.
Милена се пре две године са децом вратила у родно село и родитељски дом. Живот у овом селу на обронцима Јадовника није нимало лак.
Одвојени смо доста од града. Лош је пут, нема људи, нико не долази, не пролази. Одавде да бих путовала на посао, то би било баш тешко. А да пређем у град са децом, опет и то је теже јер треба ускладити, јер старија кћерка треба у предшколско, млађа у вртић. Тренутно немам примања, само дечји додатак. Ишла сам у Социјално где су ме одбили јер су рекли да сам лепа, здрава и способна, па могу да радим. Ја сам рекла да није проблем, нек ми нађу стан и обезбеде децу, ја не бежим од посла. Није лако без игде ишта изаћи на пут и извести двоје деце.
Тешко нам је много. Овде смо саме, радне снаге немамо. Ја бих држала и више крава јер имамо ливаде, али кад нема ко да нам помогне да радимо – надовезује се Миленина мајка Сава Вранић.
Поред Уне, Милена има и четворогодишњу Иву, која би волела да иде у вртић где би се играла са другом децом. Две девојчице безбрижно расту, несвесне проблема и брига које море њихову маму.
Ја кад порастем велика, ја ћу да знам да баби помажем, да јој оперем суђе и све. Али сад сам мала и не знам ништа – објашњава нам мала Ива.
Дилеме нема где види своју и будућност своје деце.
Кад бих нашла посао и стан ја бих прешла у град. Овде стварно нема никакве перспективе за живот – искрена је Милена.
Шта ће овде саме, далеко је, пут је лош, превоза нема. Само да одеш до Бродарева и да се вратиш треба ти 4.000 динара – каже Сава.
Милена тренутно у комшилуку бере малине, а дан пре наше посете са другарицом из Лесковца је на штале сместила 160 бала сена. Она је и заменица председника Савета МЗ Страњани у оквиру кога се бори за побољшање основних животних услова у селу, у које се вратила јер није имала где друго да оде са децом. Родитељски дом, испуњен љубављу, најлепше је место за Милену и њене две ћеркице које уживају нарочито у летњим данима, када у село дођу рођаци из града па имају друштво за игру. Бистрим и врло комуникативним девојчицама смо обећали да ћемо поново доћи, можда баш за годину дана, када Уна крене у школу.
