Сеоске жене: Невидљиве у друштву и медијима

Сеоске жене: Невидљиве у друштву и медијима

Жене које живе у руралним подручјима чине једну од најугроженијих група у погледу jеднаких могућности у свим областима јавног и приватног живота – од могућности да равноправно учествују на позицијама моћи и одлучивања у држави, заједници и породици., приступа здравственим, образовним, социјалним и другим услугама, финансијама и ресурсима, као и наслеђивању газдинстава и друге имовине.

Вера Баковић, из села Брајковац, код Пријепоља детаљно је описала jедан свој уобичајен дан.

„Устајем у шест, углавном свако јутро у исто време. Са супругом попијем кафу, онда он иде код оваца, а ја идем код крава. Док намирим њих, док почистим шталу, помузем краве, док су биле свиње и њих намирим и већ прође пола дана. Хоћеш да спремиш нешто да се једе, некад да очистиш, увек има и посла на пољу… Ма посла увек има тако да немам слободног времена по цео дан. Увече кад дођеш не можеш понекад ни да вечераш од умора. И тако сваки дан, све исто.“

Простим речима – стил живота сеоских жена је патријархалан и традиционалан, оне су супруге, домаћице, мајке. Обично прве устају, а последње иду на спавање. Прве су у њиви, воћњаку, штали, кухињи. Често раде изузетно тешке физичке послове и по 16 сати дневно, а немају ни слободно време ни годишњи одмор. Већина њих скоро да никада није ни била у радном односу, а ако и јесте, углавном је радила непријављена, и без уписаног дана радног стажа. Њихов рад у породици је неплаћен, а сматра се да је брига о деци, породици и домаћинству њихова обавеза… Већина села, бар кад говоримо о селима југозападне Србије, удаљена је од градова и по десетак – двадесет километара. Путеви до тих села су у лошем стању, а често не постоји организован локални превоз што отежава приступ градовима, самим тим и болницама, школама, Центрима за социјални рад и другим локалним институцијама што даље води до социјалне искључености жена са села.

Главне изворе прихода једног броја жена на селу чине скромне, претежно пољопривредне пензије или социјална примања, а често су у потпуности економски зависне од мушких чланова породице – супруга, оца, сина. Због патријархалних норми, мушки чланови породице најчешће наслеђују имовину тако да око 88% кућа у руралним подручјима је у власништву мушкараца.

Жене које живе у руралним срединама, посебно старије жене, су у већем ризику од изложености неком виду насиља управо због економске независности. У малим срединама се о насиљу ретко говори, а још ређе се пријављује. Због такве ситуације немогуће је дефинисати његову распрострањеност, теже је спровести превентивне мере на спречавању и деловати на његовом сузбијању. Фамилија, комшије, који су упознати са случајевима насиља га не пријављују јер сматрају да је боље не мешати се, а жене, жртве насиља, не пријављују јер су научене да тако треба или их је стид и траже начин да га оправдају. Многе жене нису ни упознате са свим облицима насиља, као ни коме могу да се обрате за помоћ. Институције су ретко укључене. О случајевима насиља углавном  сазнају путем  медија  који најчешће овој теми прилазе сензационалистички тако да до њих стиже искривљена слика о женама жртвама насиља, борби за превенцију и активностима и раду организација које се овом темом баве. Јер опште је познато да медији у великој мери утичу на ставове и мишљења грађана и грађанки.

Такође, рекламна индустрија помаже стереотипном представљању жена као мање амбициозних и способних, а неретко је присутан и секстистички  приступ.

У медијима су недовољно засупљене и  жене из  осталих вишеструко рањивих група, самохране мајке, Ромкиње, жена са инвалидитетом…

Као и у медијима, жене су недовољно заступљене и на  местима одлучивања. У Србији  успешну политичарку или пословну жену, која има завидне успехе и добре идеје, ретко ће у неком интервјуу заобићи питања о породици, моди, усклађивању пословних и породичних обавеза…


Подели на мрежама
Новинарка

Повезани чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *