Слепа плетиља са Златара Мирослава Шапоњић – прстима опипам, избројим и онда плетем

Слепа плетиља са Златара Мирослава Шапоњић – прстима опипам, избројим и онда плетем

Мирослава Шапоњић са Златара без вида је остала са две године. Упркос свом хендикепу, на бројним такмичењима у плетењу односи победе, а њени џемпери, пуловери и тунике су тражени широм Србије.

Неку сам упалу као мала прележала. Ваљда су дате неке инјекције, капи, тако да су ми очни живци прегорели, не видим ништа. Одрасла сам са видећом децом – све чега су се они играли, играла сам се и ја. Чували смо овце, лепо сам се са свима уклапала као да видим, а не видим ништа – приповеда Мирослава Шапоњић.

Њена сестра Зорка Аничић каже да је Мира увек била веселе нарави и омиљена у друштву.

Кад смо пошли у школу, она је остајала кући, али је стално уз нас учила кад дођемо – песмице, историју, све је знала – каже Зорка. 

И поред великог талента, због чињенице да је слепа, није могла у школу са другом децом. Kасније је завршила осам разреда у Осјеку, као и курс за телефонисткињу. Пошто у родном Златару и Новој Вароши није добила прилику да се бави оним за шта је била стручна, одлучила је да научи оно што је у овом крају било најтраженије – плетење.

Да плетем научила сам од своје петнаесте године – мало ми је показала мајка, мало сестра, мало неке комшинице. Под прстима плетем, по пипању. Што се тиче вида, не бих могла ништа! Ја то све под прстима опипам, избројим и онда плетем. Излагала сам доста. Идем са овима из Савеза слепих на такмичења у доста градова. Више пута сам освојила прво место. Некад је било друго или треће, али углавном прво. По наруџбини нешто и продам.  

Мира самостално обавља готово све кућне послове.

Ставим дрво у шпорет, онда просејем брашно, замесим хлеб. Сестра ми помогне кад треба нешто да се опегла, ја веш сама оперем. Онда кад треба нешто од колача да се направи, пошто то не могу сама. Могу да скувам обично јело, као што су на пример пасуљ, купус са месом или без, кромпир чорбу, испржим кромпир, напуним паприку, пиринач, макарону… Једино што не могу да развијем питу – жали се Мира.

Kаже да никада није обраћала пажњу на предрасуде које су људи имали према њој, а особама са неким обликом инвалидитета поручује да се не повлаче у себе.

Треба да се боре кроз живот, да комуницирају са људима, да изађу. Свако своју судбину, своје бреме носи – истиче она.

Све док не завеје, Мира уз помоћ штапа оде у комшилук или до сестре, храни и милује своје псе и мачке, а кад стегне Златарска зима, најрадије плете поред старог “Смедеревца”, наравно, уз песму.

Више у видео прилогу:


Подели на мрежама
Новинарка

Повезани чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *