By Из Сарајева, где живи са породицом, Лутво Млагић дође 1. маја у родно село и у Хисарџику остане до краја октобра, када обере и преради воће и поврће које узгаја, изврца мед и распрода већину произведеног. На његовом имању од око два хектра, које се налази на око 800 метара надморске висине, увек има посла, а тренутно је актуелна берба шљива.
Шљиве у воћњаку Лутва Малагића у Хисарџику прете да се изломе од рода, а слична ситуација је и са јабукама и другим воћем, које у овом крају традиционално добро успева.
Ово је поднебље познато по воћу од старих времена. Људи су се одавде снабдевали воћем и за Сјеницу и Нову Варош. Овде је идеално место за узгој воћа. Ја имам јагоде, малине, купине, а највише ми је за сада шљива и ту имам све врсте шљиве. Од „Родне Ране“, па „Љепотице“, па „Стенлија“… Е сад је ова која стиже, шљива калемљена на џанарици, а „Пожегача“ се најбоље показала за ракију, пекмезе, џемове и за све тако. Имам јабуке – не знам врсту коју немам – од стубасте, црвене, жуте, Златни Делишес, нешто и старинске сорте. Имам једну-две калемљене. Тако доле имам крушку, нешто кестена, два-три, тако, нема шта нема – каже Лутво Малагић.
Пољопривредом је почео да се бави од 2000. године, када је подигао нове засаде воћа.
Није то нешто напорно радити, али читаву годину имаш обавеза. Од раног пролећа, кад крене резање, прскање бакром, па кад дође бехар, прскање у бехару. То су два прскања која ја обављам, ништа друго, и да се уберу плодови – истиче Малагић.
Ако стигне да покупи, ове године очекује око пет тона шљиве, што би требало да му донесе око 500 литара ракије.
Цена шљиве је никаква. Тридесет пет динара је откупна цена шљиве. Тако ја немам ни рачуна да је берем, да је носим. Најбоље је прерадити у ракију, имам посуде и тако. После 21 дан, ферментација траје од дана кад ставиш 21 дан – 30 није проблем, само не ваља да буде дуго, јер се после претвара у сирће и буде кисела ракија. Значи, мора се одмах пећи, чим буде надошла џибра – објашњава.
Познат је и по производњи сите, посластице која се добија дуготрајним кувањем воћног сока.
Правићу ситу од крушака и јабука, и сокове. То ћу највише. Правићу сокове од јабуке. Они се пастеризују и да буду екстра. – Све сами производите? – Па ја и супруга, и нађем неког у комшилуку да нас помаже. Тако увек има неко, дође ту, помогне и шта ћеш. Цена сита је скоро као и мед. Исплати се сита, само што је дуг процес. Цео дан казан ради, али нема мешања, нема ништа као пекмез. Значи, само ложиш ватру и кад саври, то ти је готов производ. Само сипаш у тегле, а има добру цену. Имамо оне машине за млевење, за цеђење, ево ту су, тако да ја то одрадим све сам, уз помоћ супруге – каже овај вредни домаћин.
Додаје да од пољопривреде може да се узме лепа пара. Своје производе ракију, мед и ситу врло брзо распрода, али и да не буде тако – предност је што се не кваре.
Чак и пекмез може, кад се пастеризује, да стоји колико хоћеш у теглама. Али некад су били ћупови, они земљани. Ту је могао да стоји на тавану, не знам колико година. Ја то нисам пробао. Тако да ми није проблем. Нешто се прода, нешто се заради, нешто има и од државе. Субвенције имам, на око два хектра по 18 хиљада, значи око 36 хиљада за воће. И за пчеле исто имам субвенције, тако да држава помаже. Ја, уз моју пензију и супругину, ово ми је додатан извор прихода. Значи, могу солидно да живим – закључује Лутво.
Највећи проблем у овом селу је недостатак пијаће воде, који је овај вредни домаћин решио прављењем базена и бунара, а редовни посетиоци који бесплатно ору ливаде су и дивље свиње, за које још увек нема решење.
Једно од већих искушења му је био и пожар који је у децембру 2024. у потпуности уништио стару породичну кућу. Преданим радом успео је врло брзо да изгради нову неколико метара даље. Онима који размишљају да ли да се врате на село поручује да од пољопривреде може лепо да се живи и ствара, али да захтева напоран и предан рад без права на годишњи одмор и боловање.
