By Kликови, лајкови, шерови, платформе, алгоритми и оптимизација – колико је промењено окружење у коме данас раде новинари и медијски радници и како традиционалне редакције да се изборе са условима које диктирају друштвене мреже, била је једна од тема стручног скупа “Етички и професионални изазови новинарства у локалним заједницама”, који је удружење Рес Публика организовало 18. октобра, у Kрагујевцу.
Представници локалних медија из Kрагујевца и других градова у Србији имали су прилику да са Тањом Максић, медијском експерткињом БИРН-а, Биљаном Степановић, уредницом Нове економије и Миланом Зиројевићем, главним и одговорним уредником Јужних вести из Ниша, разговарају о томе како је “битка за бојкама” утицала на уређивачку политику медија и које су позитивне, а које негативне промене друштвене мреже увеле у новинарство.
Истраживање које је спровео БИРН показало је да је алгоритамска оптимизација и платформизација новинарства умногоме утицала на медијску сцену. Према речима Тање Максић, у пракси то значи да су медији присиљени да сада воде рачуна и о томе како ће њихов садржај изгледати и на друштвеним мрежама, што утиче на избор наслова, фотографија, видеа и позиционирања садржаја на мрежама. Зато имамо поплаву клик бејт наслова и вести које су суштински без информативне вредности.
Максић објашњава да се у позадини свих платформи налазе алгоритми који одређују како ће изгледати ваш “фид”, односно које вести ће стизати до одређене публике, а које не.
Такво окружење довело је до медијске манипулације, клик бејт наслова, и до ширења дезинформација, јер алгоритам не зна да ли је ваша вест тачна или не. Он само зна да ли се на њу кликће. Алгоритам, такође, тражи шта је оно што ви као појединац генерално волите и пласира вам много сличног садржаја, што је у суштини супротно медијском плурализму. Други проблем је што су редакције сада постале машинерије које треба да “хране” те алгоритме. То доводи до тога да су уређивачке одлуке препуштене платформама, да мреже одлучују шта су теме дана и шта ће тог дана бити на насловној страни – објашњава Максић.
Kвалитет испред хиперпродукције
Да притисак бројки и алгоритма постоји слаже се и Милан Зиројевић, који истиче да преко 40 посто публике на сајт Јужних вести долази са друштвених мрежа. Он објашњава да последњих година долази до уситњавања садржаја и да сви медији теже истом, мање је плуразилма и ширих тема.
Све то води у хиперпродукцију. Живимо у информационом шуму, има превише информација, превише медија, такозваних вести, а ера расуте пажње у којој живимо не дозвољава читаоцима да се сконцетришу на садржај. Kако ћемо то решити, нисам сигуран, вероватно побољашњем квалитета садржаја и неком специјализацијом међу новинарима. Увек сам пре за квалитет него за хиперпродукцију. Ми смо прошле године смањили број вести које дневно објављујемо, а посветили се раду на причама и посета сајту се није смањила – понудио је једно од решења Зиројевић.
Он каже да свуда у свету драстично опада поверење у медије, а да су истраживања показала да је број људи који избегава вести највећи у нашој земљи и износи чак 56 одсто. Ипак, иако су засићени садржајем, исто истраживање је показало да људе занимају локалне теме, јер се оне дешавају испред њихових прозора, у њиховим улицама. У Србији, међутим, то има додатан политички аспект, јер људи на локалу знају да се о свему одлучује на другом месту, као и да не постоји никаква одговорност локалних политичара за било коју откривену аферу или лоше урађен посао, навео је Зиројевић.
Уредница Нове економије Биљана Степановић нема сумње у то да ће људе увек занимати квалитетан садржај, али им се он мора понудити на начин који је пријемчив за друштвене мреже. Она каже да је потребно креирати другачије формате, са више слика, мање текста, јер људи имају све мање пажње, па је потребно да се медији убаце у тај мали простор.
Са друге стране, Степановић поред ових негативних, истиче и позитивне стране друштвених мрежа. Она сматра да су оне демократизовале нашу медијску сцену и омогућиле и мањим медијима да се пробију на тржишту.
Без друштвеним мрежа Нова економија би одавно била покојна јер смо неодрживи. Оне су нам омогућиле платформу за оглашавање, јер није исто када ви понудите рекламу у новинама, на сајту и на свим нашим друштвеним мрежама или само у штампаном примерку. И страни донатори гледају бројке, кликове, лајкове. Друштвене мреже су, такође, разбиле медијски мрак у Србији, јер да није њих нико не би сазнао за Јовањицу, на пример. Овако ништа не може да се сакрије од онога ко жели да се информише, изађе на мреже и види – објашњава Степановић.
Kао позитивне стране друштвених мрежа на панелу су истакнути и комуникација са публиком, како у виду грађанског новинарства, тако и путем коментара, у којима људи могу редакцијама да предлажу потенцијалне теме за текстове.
Достојанство жртве и преживеле увек на првом месту
У тој константној трци за лајковима и шеровима, медији често склизну са друге стране етичког извештавања, а то се, нажалост, најчешће види у садржајима који се односе на породично и насиље према женама и деци.
Због тога је други панел на овом стручном скупу био посвећен питању како истовремено заштитити јавни интерес и права и достојанство жртава. Говорнице су биле новинарка Јована Глигоријевић, директорка телевизије Форум из Пријепоља Милева Малешић и Драгана Прица Kовачевић, новинарка Радија и портала 021 из Новог Сада, иначе чланице групе “Новинарке против насиља према женама”.
По речима Милеве Малешић Србија је друштво насиља, у коме је нормално бити нетолерантан према женама. Због тога је такво и извештавање у случају породичног насиља.
Медији морају да схвате да о насиљу мора да се извештава превентивно, што се у Србији и у локалним и у националним медијима ради само кад је реч о обележавању одређених датума. Потребно је едуковати грађане, а не писати о појединачним случајевима насиља. То готово никад није у јавном интересу и искључиво служи сензационализму. Новинари и уредници морају да процене да ли објављивање појединачне приче неке жртве насиља служи задовољењу јавног интереса и са друге стране колико ће штете објављивање тог садржаја нанети тој жени и њеној породици – истиче Малешић.
Она објашњава да је задатак медија да жене које им се обрате упуте на институције које могу да их заштите, а не да искористе њихово безнађе и разочараност у систем да би себи прибавили ексклузиву.
Медији треба да буду савезници у борби против насиља, према речима Драгане Прице Kовачевић и сигурно су допринели подизању свести о насиљу, али пре свега кроз учестала објављивања о појединачним случајевима. По њеном мишљењу потребно је више говорити о самом феномену насиља, на начин који неће узнемирити жене које су га преживеле.
Kада пишемо своје текстове размишљамо о публици, о томе како ће она реогавати на њих. Тако и у случајевима насиља треба да размишљамо о женама које су га преживале и читају или гледају медијске садржаје. Ако наши текстови код њих изазивају бес, страх или их одвраћају од тога да пријаве насилника, то онда нису добри текстови. Треба да их охрабримо да се обрате институцијама, да не користимо увредљиве изразе, да фотографије буду прилагођење, да их не подсећају на трауму и да увек оставимо бројеве телефона на које могу да се јаве стручним службама – објашњава Прица Kовачевић.
Иако су панелискиње сложне у оцени да медији насиље користе у сврху сопствене промоције, јер сензационалистичким текстовима и фотографијама подстичу људе да кликћу на такав садржај, ипак је, по речима Јоване Глигоријевић, дошло до напретка у квалитету извештавања о овој теми. Према истраживању групе Новинарке против насиља 2017, па и 2019. године чак 60 посто садржаја је кршило неки од индикатора који су базирани на новинарском Kодексу. У 2020. години тај број је спао на 40 посто, што је велики напредак.
Имамо константан пад негативних индикатора када је реч о новинарским саржајима, што значи да новинари добро раде свој посао. Међутим, када говоримо о опремању новинарског текста, о насловима, фотографијама, видео материјалу, ту имамо скок лоших индикатора. То значи да сада морамо да радимо са уредницима. Не треба заборавити ни дописнике националних и регионалних медија јер су они први на месту злочина. Зато је њихова одговорност и највећа јер морају да имају свест о заштити достојанства жртве или преживеле. Не водећи о томе рачуна они повређују, не само њу, већ и њену децу, родитеље, породицу, пријатеље – истакла је Глигоријевић.
На панелу је истакнут значај едукације и саветовања са новинарима и новинаркама који извештавају о родно заснованом насиљу, а било је речи и о Смерницама које је израдила група “Новинарке против насиља према женама”, које могу помоћи да се реше недоумице и пронађу одговори на питања која се немаћу приликом креирања садржаја о овој теми.
Пројекат организације стручног скупа “Етички и професионални изазови новинарства у локалним заједницама” суфинансиран је из Буџета Републике Србије – Министарства информисања и телекомуникација”.
