Аутор/ка: Недавно се пријепољској публици, на манифестацији „Севдах уз ружу“, представило двоје врсних инетрпретатора севдалинки – Весна Хаџић из Босне и Херцеговине и Ринго Хамидовић из Сјенице. Својим раскошним гласовима, али пре свега јаким емоцијама, њих двоје већ деценијама, са доста успеха, негују и чувају традицију севдаха, преносећи ту љубав и на млађе генерације.
Севдалинка представља јединствен народни музички израз у Босни и Херцеговинии, који се може похвалити дугом и богатом традицијом. Њени корени сежу још у 16. век. У време свог настанка преносила се искључиво усменим путем, са колена на колено. Севдалинка је првенствено љубавна и градска народна песма Бошњака, мада је популарна широм Балкана, посебно у Србији, Црној Гори и Македонији.
Севдалинка је једно благо. Њена највећа вредност је у томе што нико не може да је присваја да је његова. Севдалинка је пјесма свих народа на овим просторима, припадника исламске и православне вероисповести. Њу су писали и Бошњаци и православци, чак и Хрвати. Једном речју, то је благо код свих народа у овој држави – каже дугогодишњи интерпретатор севдалинки из Сјенице Ринго Хамидовић.
Севдалинка, као традиционална песма која се на овим просторима пева вековима, јединствена је у мелодијском и поетском смислу. Својом структуром то је веома комплексна песма, набијена емоцијама, а традиционално се изводи са доста страсти и душевности.
Севдалинка се мора и осјетити. Она се пева на мало специфичан начин. Севдалинку мора неко прво добро осјетити, али се мора и лијепо пјевати. Оне се не пјева јако, она се пјева тихо. То је градска пјесма. Некад кажу, кад се сједи за једним столом, треба пјевати тако да онај други, за суседним столом, не чује – објашњава начин певања севдалинки Весна Хаџић из Босне и Херцеговине.
Да је севдалинка јединствен музички израз, потврђује нам и Ринго Хамидовић.
Севдалинка је једна специфична пјесма која је слична италијанској канцони. Да би се одрадила онако како треба, мора доста тих елемената да се споје. Под број један треба Бог да те награди са добрим распоном гласа, затим ту је вежба корепетиције код добрих музичких педагога. Јер севдалинка има специфичан начин извођења и све је то потребно да би се донијела онако како треба – сматра Хамидовић.
Весна Хаџић је већ годинама чланица удружења „Сарај севдах“, које је пре седам година основано са циљем чувања, сакупљања, истраживања и промоције севдалинке.
Један дио нашег програма је посвећен дјеци. Доводимо младу дјеци, а и по школама их едукујемо. Учимо их традицији и култури, објашњавамо шта значи наша севдалинка. Као што Италијани имају канцону, Французи шансону тако и ми имамо нашу севдалинку. Јер када се каже севдах одмах се мисли на Босну и Херцеговину – са осмехом нам каже Весна и поручује: Када видите странца, немојте га питати одакле је. Само га пустите да запјева и све ће вам се само касти.
И Ринго Хамидовић своје искуство несебично преноси на млађе генерације.
Посебно ми је драго када млади људи баштине и воле севдалинку. То је за мене једно благо – кратко одговара Хамидовић.
Севдалинку и данас многи чувају од заборава и изводе у њеном традиционалном облику, мада је млађе генерације и истакнути музичари преносе у нешто другачијем, модернијем маниру.
Има јако добрих младих пјевача који су заинтересовани. Има и оних који севдалинку изводе на један модернији начин.додајући неки туђи звук. Битно је, како тако, приближити севдалинку. Међутим, мом уху понекад то смета, зато што то није наше – истакла је Весна Хаџић.
Како би се сачувала од заборава и осигурао њен опстанак у овим модерним временима, севдалинка је недавно номинована за упис на Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човечанста УНЕСКО-а. А док се то не деси, најзаслужнији за њен опстанак и даљи развој су извођачи севдалинки, а при врху те листе су свакако и Весна Хаџић и Ринго Хамидовић.
