By „АФЖ је умро два пута — једном 1953. године када је формално угашен, и други пут када је искључен из сећања, из колективне историје и политичког наслеђа“ – (Публикација: Изгубљена револуција: АФЖ између мита и заборава).
Жене Милешевског краја, окупљене око Антифашистичког фронта жена (АФЖ), оставиле су неизбрисив траг у Народнослободилачкој борби, послератној обнови и изградњи новог друштва. Од курирских задатака и борбе на фронту, преко радних акција и бриге о ратној сирочади, до образовања и оснаживања сеоске омладине, њихов ангажман био је кључан за развој и промене у том периоду.
Формирање АФЖ-а у Милешевском крају
Антифашистички фронт жена (АФЖ) основан је као масовни покрет током Другог светског рата са циљем организовања жена у борби против фашизма, али и за њихова права и равноправност. У Милешевском крају, као и у целом бившем Санџаку, АФЖ је имао кључну улогу у оснаживању жена и њиховом укључивању у Народноослободилачку борбу. Већина жена које су приступиле АФЖ-у већ је била учлањена у тада илегалну Комунистичку партију Југославије.
Пета конференција Комунистичке партије Југославије одржана је у великој тајности у јулу 1940. у Загребу. Поред положаја радничке класе и националног питања, озбиљно се разматрало и деловање омладинских и женских организација, што је било пресудно за будуће формирање АФЖ-а. Реферат о положају жена поднела је Вида Томшич, касније прва председница АФЖ-а. Као облици рада предложени су женска друштва, секције и кружоци, у којима се водио идејни и васпитни рад у духу марксизма и конкретних потреба жена. У борби за мир, хлеб и равноправност, против растућег милитаризма и фашизма, жене су се окупљале око Народног фронта и активно учествовале у антиратним акцијама. Такав дух пробудио је и жене Пријепоља.
На оснивачком конгресу АФЖ-а у Босанском Петровцу 6. децембра 1942. године, регион је представљала Даница Росић, студенткиња медицине из Пљеваља, која је касније изабрана у Централни одбор АФЖ-а Југославије. Била је боркиња Прве пролетерске бригаде, а у миру је постала директорка Музеја револуције народа Југославије.
Почетком октобра 1943. основан је Иницијативни обласни одбор АФЖ за Санџак, који је издавао лист Нова жена.
Нада Богдановић – прва председница АФЖ-а
Нада Богдановић изабрана је у јесен 1943. године за прву председницу среског одбора Антифашистичког фронта жена (АФЖ) у Милешевском срезу. Посебан акценат у свом раду стављала је на образовање и оснаживање жена, нарочито на селу. У време избора за председницу, била је активна као предавачица на бројним курсевима који су се одржавали у Пријепољу.
Касније је постала чланица Првог обласног одбора АФЖ-а Санџака. Завршила је Учитељско-домаћичку школу у Футогу, а затим наставила аграрне студије у Прагу, у тадашњој Чехословачкој. Од самих почетака устанка, била је чланица Комунистичке партије Југославије и организовано се прикључила Народноослободилачком покрету.
У Пријепољу је радила на прикупљању помоћи за НОБ, као и на ширењу пропаганде у корист његових циљева. За ту сврху користила је породични радио-апарат, који је био сакривен у стану њене сестре Љубе Радичевић, а материјал је умножавала на шапирографу који јој је уступила Миша Цвијовић. Велики је био утицај на њен хуманистички и просветарски рад зетова Сретена Вукосављевића и Бранка Радичевића.
Још пре рата, Нада Богдановић се истакла као просветитељка и друштвена активисткиња. У чланку објављеном у листу Санџак, број 17 од 1. јануара 1933. године, изнела је став да „неписмена и необразована мајка и домаћица успорава целокупан напредак друштва“. Као решење, заговарала је оснивање домаћичких школа и течајева, посебно у селима, како би се младим женама пружила савремена елементарна знања о животу, од правилног васпитања деце, преко здраве исхране и хигијене, до борбе против алкохолизма, пушења, сујеверја и примитивних навика.
Своје идеје наставила је да спроводи и након рата. Одласком у Београд, обављала је више значајних дужности, међу којима је и функција главне и одговорне уреднице листа Зора, званичног гласила Антифашистичког фронта жена Србије.
Током рата, две године провела је логору „Јусовача“ у Подгорици. На питање: „Где је теже, у затвору или у партизанима“, одговорила је: „Појам слободе у пуном њеном значењу може схватити само онај ко је скапавао од жеђи за њом“.
Жене у Милешевском крају у предратном периоду
Формирање АФЖ-а у овом крају није било само реакција на ратне околности, већ и наставак дугогодишње борбе за женска права и образовање, нарочито у изразито конзервативној и заосталој средини. Овај покрет био је и место где су се окупљале жене различитих националности и социјалних слојева, уједињене заједничком идејом борбе за слободу и равноправност.
Положај жена у Милешевском крају пре Другог светског рата био је обележен великим изазовима. Према попису из 1931. године, у Санџаку је 92% жена било неписмено. Конзервативни родитељи су пружали отпор школовању девојчица. У својој познатој рубрици „Писма са села“ која је излазила у листу Политика, истакнути социолог села Сретен Вукосављевић је често указивао на незавидан положај жена у сеоским патријархалним задругама.
Пре рата, пријепољски просветни радници, средњошколска, студентска и радничка омладина, развијали су и активност преко градске читаонице, омладинске Секције женске подружнице, подружнице Културно-просветног друштва „Гајрет“ и прогресивно оријентисаног листа „Санџак“. Посебно се у оквиру спортског друштва „Полимље“ активно окупљала и радила женска омладина.
Интензивнији рад на просвећивању становништва у Пријепољу започео је након 1931. године. У центру тих активности налазила се грађанска читаоница, око које се окупљао већи број просветних и културних радника. У оквиру читаонице годинама су се организовали аналфабетски курсеви, као и књижевне вечери, културне приредбе и забаве с игранкама, које су имале значајну улогу у културном уздизању грађана. Читаоница је поседовала једну од најбогатијих и најбоље уређених библиотека у целом Санџаку, што је додатно доприносило њеном значају као средишту културног живота.
У септембру 1939. године Душан Кораћ, као секретар Обласног комитета КПЈ за Санџак, оснива партијску ћелију у Пријепољу чији су чланови били: секретар Бранко Радичевић, Ахмо Шеховић и Љубиша Миодраговић. Ова партијска јединица је овлашћена да привремено врши функцију Месног комитета за милешевски срез. Иницијативом партијске организације у Пријепољу омладина се масовно уписивала у градску читаоницу. На ванредној скупштини 1939. године у управу читаонице изабрани су и комунисти и скојевци, Бранко Радичевић, Милена Цвијовић и Данило Пурић. Од тада је у књижницу читаонице набављана напредна литература, која се под тадашњим условима цензуре штампала у нашој земљи. Набавка је вршена преко трговачке радње Брана Богдановића. Преко учитеља, ђака и студената посвећена је пуна пажња растурању и читању књига и брошура. На том послу, као и општем просвећивању сеоске женске омладине нарочито су биле активне учитељице које су се у то време налазиле на служби у селима: Деса Ракетић, Вера Љујић, Невенка Куртовић, Роса Зиндовић, Панта Брашанац, Љубица Клачар и друге.
У исто време у Пријепољу су оснивани домаћички течајеви. Постојали су у Пријепољу, Милешеви и Ивању. Течајеве је завршило више од 300 жена са територије бившег милешевског среза. Предавачице су биле стручне учитељице Минка Рожник из Словеније и Добрила Богдановић из Пријепоља.
Партијска организација у Пријепољу упућивала је омладинске да се уписују у скоро замрлу женску подружину. Омладинске су својим радом у овој организацији активирале и старије жене. У Пријепољу је 1940. године организован велики збор жена са кога је упућена резолуција влади Цветковић – Мачек у Београд. У резолуцији се тражило опште право гласа за жене и изједначење жена са мушкарцима у економским и политичким правима. Омладинке су растурале „Жену данас“ у 50-60 примерака.Тај лист одиграо је огромну улогу у окупљању и организовању жена, продирући у сваки кутак наше земље показивао је женама Југославије шта фашизам доноси жени, подизао њену политичку свест, продубљивао мржњу према фашизму и пружао јој снагу у њеној борби за равноправност.
Полиција је јануара 1941. године забранила рад овој женској подружини.
Гимназија у Пријепољу је захваљујући Бранку Радичевићу постала упориште револуционарних идеја. У штрајку 1938. поводом његовог хапшења учествовао је велики број ученица. У школи је 1939. обележена 150. годишњица Француске револуције. Ученице су везле натпис „Слобода — братство — једнакост“. Међу њима су биле и будуће партизанке: Миша и Олга Цвијовић, Љубица Кубуровић, Мила Пантовић, као и Наџа Чавић-Башовић.
Са доласком окупатора, цео забавни и културни живот је замро.
Учешће жена у Народноослободилачкој борби
Жене су у Другом светском рату биле ангажоване не само као борци, већ и као курирке, организаторке помоћи, санитетске раднице и активисткиње које су одржавале везе између градских и сеоских партизанских група.
Од почетка устанка Љуба Радичевић, као чланица КПЈ, у сарадњи са многим женама, отпочела је прикупљање помоћи партизанима. Било је то спремање зимнице, шивење одеће, плетење џемпера, шалова и рукавица, прикупљање санитетског материјала, прикупљање коже за опанке, куповање кафе, дувана, шећера и др.
Активност жена у Пријепољу била би безуспешна без активности жена на селу. Као чланица Среског комитета КПЈ милешевског среза Деса Ракетић је била задужена за рад са женама на селу. Активно учешће жена са села у НОП-у почело је обављањем курирских дужности и успостављањем веза са градом.
Жене Милешевског краја од раних дана устанка показале су велику храброст и посвећеност у борби против фашистичког терора. У оружаним партизанским јединицама из овог краја учествовало је 88 жена, од којих је 18 изгубило живот, а 65 је рањено током борби. Више од десеторо је носило партизанску „Споменицу 1941“, а многе су биле укључене у најтежа ратна страдања и најризичније задатке. По социјалном саставу, 73 су биле сељанке, а само 15 је припадало другим социјалним слојевима (учитељице, ђаци, раднице). По националној припадности 81 су биле Српкиње и Црногорке, док је седам било Муслиманки.
Важну улогу имала је Трећа пролетерска бригада, у којој је од 960 бораца било 131 жена. Међу њима су биле и шест партизанки из Милешевског краја: Миша Цвијовић, Зорица Борисављевић, Милена Стојадиновић, Сафа Лотрић, Деса Ракетић и Вера Љујић. Многе од њих кренуле су у борбу још као девојчице, са свега 16 до 20 година.
Послератна обнова и активности АФЖ-а у Пријепољу
Према сведочењу Станимирке Вукашиновић Пештерац, забележеном у књизи Сведочења Милешеваца аутора Селма Хашимбеговића, првим ослобођењем Пријепоља, 25. септембра 1943. године, започео је интензиван политички рад у граду и околним селима. Са растућом свешћу о значају политичког организовања жена, почетком новембра исте године у Пријепољу је организован политички курс за активисткиње АФЖ-а.
На курсу је учествовало више од 40 жена из милешевског и златарског среза, углавном младе жене и омладинке. Настава се одвијала у кући породице Богдановић у центру града, а руководилац курса била је Нада Богдановић. Предавања су држали истакнути партијски радници и руководиоци: Војо Лековић, Мишо Павићевић, Велибор Љујић и други.
Услови за рад били су изузетно тешки — у једној већој просторији се и спавало и држала предавања. Због близине фронта и нестабилне ситуације, Обласни комитет је донео одлуку да се курс пресели у Пљевља. Све полазнице курса су пребачене једним теретним камионом, а у Пљевљима је настављено са радом у просторијама једне механе, где се ноћу спавало на слами, а ујутру настављало са наставом.
Иако су располагале ограниченом литературом, писменије полазнице су водиле белешке и преносиле знање осталима, што је допринело ширењу политичке свести и оснаживању жена у ратним условима. Ови курсеви представљали су важан корак у изградњи нове генерације просвећених, политички активних жена, које ће и након рата наставити да носе важне друштвене улоге.
Када је било заседање Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Санџака, 20. новембра 1943. године, присустовале су заседању као гошће. После завршеног заседања приказан је културно-уметнички програм и биоскпска представа. Тада су многе од њих први пут виделе биоскопско платно и слике на њему.
У послератној обнови, изградњи и општем препороду земље, жене милешевског краја дале су велики допринос. Чим се рат завршио посебна пажња је посвећена збрињавању ратне сирочади – деце палих бораца и жртава фашистичког терора. Одлуком Среског милешевског НОО у лето 1945. године основан је Дечији дом за ратну сирочад који је добио име народног хероја Љубише Миодраговића. У порушеном Пријепољу није било погодне зграде за ову сврху па је Дечији дом „Љубиша Миодраговић“ смештен у згради манастирског конака у Милешеви, старој грађевини подигнутој 1884. године.
На почетку рада дома све послове у кухињи, вешерници и спаваоницама добровољно су обављале најагилније активистикиње АФЖ-а из Пријепоља. Оне су од својих кућа доносиле и посуђе и делове постељина, месиле колаче и правиле слаткише. На овом задатку посебно су се истицале Јулка Пејовић, Џемила Хашимбеговић, Мила Калц, Земка Пашановић, Хатка Хамзић, Милева Лазаревић и друге. На овим задацима ангажоване су и бивше партизанке које су се после демобилизације враћале у родни крај.
У послератним годинама жене су узеле масовно учешће на бројним радним акцијама које је у оквиру Народног фронта организовао АФЖ. То су пре свега акције на рашишћавању порушених насеља и искупљање камена за калдрмисање разрованих улица и оштећених прилазних путева у Пријепољу. Извођене су акције на распремању и хигијенизацији просторија градске болнице, апотеке, школа, ђачког интерната и свих других јавних објеката. Развијано је масовно такмичење која ће жена на овим пословима дати више добровољних радних дана и часова. На пример, на изградњи главног моста на Лиму у Шарампову (бетонирању) у четири ноћне смене учествовало је више од 200 жена.
Кад је у јесен 1949. године наступио најтежи и најдраматичнији тренутак грубог притиска Стаљина и Информбироа на Југославију, жене милешевског краја су организовале своју радну бригаду која је учествовала на савезној радној акцији у Панчевачком Риту. Тако су више месеци жене остављале и кућу и децу да би дале свој допринос изградњи земље. Тиме су као и у рату, исказивале свој самопрегор и патриотизам. Такве су например биле Тијана Ћубић и Земка Пашановић.
У првој послератној деценији вођена је велика друштвена битка на општем просвећивању и културном уздизању жена, нарочито сеоске женске омладине. Упоредо са развојем школске мреже, отварањем школа у свим селима, оснивани су и аналфабетски течајеви и читалачке групе са циљем да се искорени наслеђена неписменост и историјска заосталост. Учитељице из разних крајева Србије које су службовале у Санџаку водиле су истовремено више аналфабетских течајева и курсева за здравствено просвећивање сеоске женске омладине. Све до краја педесетих година ови здравствени курсеви за сеоску женску омладину радили су у организацији Среског одбора Црвеног крста. У милешевском крају ове курсеве је завршило више хиљада девојака.
У проширивању и стицању знања и умећа из области домаћинства и материнства, организовања правилне исхране и савременог одгоја деце, велику помоћ женама на селу пружиле су бројне активисткиње АФЖ-а из Пријепоља. Иницијативе за ове акције потицале су из Женске стручне школе при Радничком универзитету, којом је руководила Љуба Радичевић, прва чланица КПЈ овог краја. У више села организовани су зимски курсеви кројења и шивења, плетења разних одевних предмета, као и прављења торби и корпи од шаше (кукурузовине) и другог материјала. Ове лепе женске рукотворине пласиране су на тржишту преко земљорадничких задруга. Сеоске жене су на овај начин припремане за рад у будућим фабрикама.
Године 1945. у Уставу нове Југославије стајало је: “Жене су равноправне са мушкарцима у свим подручјима државног, привредног и друштвено-политичког живота (…) За једнак рад жене имају право на једнаку плату као и мушкарци и уживају посебну заштиту у радном односу. Држава нарочито штити интересе мајке и детета оснивањем породилишта, дечијих домова и обданишта и право мајке на плаћени отпуст пре и после порођаја.”
АФЖ – Наслеђе отпора и питање будућности
У времену кад се женски покрети поново налазе под ударом, кад су активисткиње све чешће мета и када се реторици равноправности супротставља антиродни наратив, наша одговорност је да се присетимо тог наслеђа. Антифашистички фронт жена званично је основан 6. децембра 1942. године на Првој конференцији жена Југославије, која је одржана у Босанском Петровцу. Жене у оквиру Антифашистичког фронта жена поставиле су темеље онога што данас зовемо женским правима.Од породиљског одсуства до јавних функција, њихов допринос био је дубок и дугорочан. Али, где смо данас? Пет година након оснивања и завршетка рата, АФЖ се помало искључује из учествовања у свакодневном политичком животу. Тадашња председница АФЖ-а Цана Бабовић изјављује: “… ми жене немамо нечега посебнога, неко питање за које би се ми као жене требале борити”. Од 1948. учествовање у организацији више није чин слободног избора појединке, већ нешто што се подразумева. Говори се да женско питање не постоји (као ни национално), већ постоје само питања која жене решавају. У том духу АФЖ се 1953. године самоукида. Гашењем АФЖ-а, жене су изгубиле свој простор где су оне могле јавно да расправљају, јачају своје место у друштву, стварају културу и скрећу пажњу на двоструку оптерећеност.
Извори: Милешевске бојовнице – Милорад Веруовић; Санџак – Мирко Ћуковић; Сведочења Милешеваца – Селмо Хашимбеговић
