By Деца са инвалидитетом и сметњама у развоју често имају низак ниво прихватања од стране вршњака, што резултира њиховим искључивањем из разних активности, укључујући и физичко васпитање. Неретко је случај исти и са наставним кадром, који због недовољно знања, капацитета, недостатка воље и мотивисаности, али и страха од повређивања деце и младих са инвалидитетом, одустаје од активног рада и укључивања поменуте групе у часове физичког. О наставном плану и програму предмета Физичко и здравствено васпитање за децу која су укључена у систем инклузивног образовања разговарали смо са професорима физичког васпитања Браниславом Дивцем и Аднаном Мушкићем.
Програми физичке културе за децу са инвалидитетом и поремећајима у развоју имају вишеструке бенефите. Како би се постигао пун ефекат, неопходно је да се наставни план и програм часова физичког и здравственог васпитања у школама прилагоди деци у односу на степен инвалидитета. То се остварује кроз индивидуални образовни програм – ИОП.
Најбитније је прилагодити наставу тој деци. Свако дете има право на ИОП (индивидуални образовни програм) и да комплетну причу по питању наставе физичког васпитања прилагодимо кроз наставне јединице, наставне области, да и друга деца схвате да се морају прилагодити деци са инвалидитетом и све задатке које смо планирали извршити на прави начин. Оно што је суштина јесте да свако дете које има потребу за додатном подршком, а при томе има потешкоће у учењу, има проблем у одрастању или нестимулативне услове за живот… сва та деца имају право на ту додатну подршку – сматра професор физичког васпитања Аднан Мушкић.
За десет година, колико ради као професор физичког васпитања у основним школама, Бранислав Дивац има позитивна искуства у раду са децом која су укључена у систем инклузивног образовања.
Ја, рецимо, као наставник физичког васпитања, хвала Богу, нисам имао много деце са деформитетом. Међутим, код оних случајева који су били, то су била деца која су желела да раде физичко васпитање и ми смо увек наставне јединице правили тако да њима буду прилагођене, да моги и они да раде – преноси своја искуства Бранислав Дивац који обавља функцију координатора за школски спорт Златиборског округа.
Своја искуства из наставе поделио је и Аднан Мушкић.
Конкретно у настави, када радимо са децом, када је у питању Индивидуални образовни програм 1, ту наставу прилагођавамо њима када су у питању неки спортови као што су одбојка, кошарка, рукомет, фудбал, где други ученици савладавају на бржи начин неке одређене моторичке елементе. Тим ученицима кроз једну анализу поделимо неке елементе тако да им по деловима предајемо. Конкретно, на пример, ако је кошаркашки двокорак у питању- вођење лопте, моменат хватања, сами кораци, сам шут и онда кроз једну синтезу спојимо тај елемент. И тако они брже савладавају градиво – објашњава Мушкић.
Наши саговорници се слажу да особе са инвалидитетом треба што више да буду укључене у спортска дешавања. За почетак је важно радити на приближавању и упознавању деце са параолимпијским спортом, који у последње време добија на популарности.
Оно што смо видели на Параолимпијским играма стварно изазива дивљење, колико напора те особе улажу да би дошле до тих резултата и оно што смо видели стварно је фасцинантно. Што се тиче школског спорта у Србији немамо посебно такмичење за особе са инвалидитетом. Не зато што немамо жеље, него једноставно ми немамо систем изграђен довољно добар на локалном нивоу, а и немамо, опет кажем хвала Богу, много особа са инвалидитетом – истиче координатор за школски спорт Златиборског округа Бранислав Дивац.
Ми сада, када укључујемо особе са посебним потребама у нормалан свод наставе, схватамо да је то веома битно за њих, да сутра немају проблем са приступом неком такмичењу, да ли у млађим или старијим категоријама, тако да дођемо и до неке Параолимпијаде, да могу остварити и неке одређене резултате без проблема – мишљења је Мушкић.
Унапређење здравља и физичке активности деце и младих са инвалидитетом и сметњама у развоју, који су укључени у систем инклузивног образовања, задатак је целог друштва.
Ту морамо да имамо и подршку родитеља, и родитеља здраве деце, а и родитеља деце са деформитетом, да то није ништа чега би требало да се стиде. Значи то је једноставно Божије давање и тој деци треба максималну пажњу да посветимо како би ушли уопште у систем друштвеног живота, спорта. Самим тим и њихово одрастање и њихово детињство ће бити лепше – поручује Дивац.
Са њим се слаже и Мушкић.
Потребна је велика подршка друштвене средине, родитеља, медија. Значи сви људи морају се укључити у овај процес да би једноставно дошли до резултата. Јер морамо свима пружити шансу за нормалан живот – закључује Аднан Мушкић.
За особе са сметњама и тешкоћама у развоју важност физичке активности и учествовање у физичком васпитању и спортским активностима је немерљива. Бројна истраживања показују да бенефити бављења спортом могу бити већи за њих него за остатак популације.
