75 година од погибије Владимирa Перића Валтера

75 година од погибије Владимирa Перића Валтера

Аутор: Милан Лучић

Пре 75 година, у првим ноћним сатима 6. априла 1945. године, у Сарајеву је погинуо народни херој Владимир Перић Валтер. Рођен је 27. децембра 1919. године у Пријепољу, где је завршио нижу реалну гимназију.

„Десило се да је Владов животни пут до првог сусрета са Сарајевом, 1940. године, који је овде стигао као банкарски чиновник и почео да зарађује тврди хлеб, остао шкрт и недоречен. У ствари, то је тужна прича о дечаку који је, после очеве смрти, морао да напусти породицу у Пријепоља и да властитим трудом, уз многа гладна јутра, заврши у Београду Трговачку академију, а затим да се упише у Високу економско-комерцијалну школу (данас Економски факултет, чију аулу оплемењује његова биста и бисте још три народна хероја студента овог факултета), у исто време радећи као службеник у Хипотекарној банци у главном граду и делујући у револуциoнарном покрету Београда.“ („Владимир Перић Валтер – Челни ратне илегале“, Иво Матовић)

Ратни пут Влада је водио од Сарајева па, по задатку Партије првог руководиоца прве банке у револуцији (Ужичка република), преко Првог источнобосанског ударног батаљона и Шесте источнобосанске бригаде, са којом је боравио и и Срему октобра 1942. године, до Тузле, где је као руководилац Месног комитета КПЈ учврстио и развио партијске организације и организовао илегални рад. У Тузли је и узео илегално име Валтер, а у овом рударском басену извршио је све задатке које је добио од Покрајинског комитета и оставио дубоке и неизбрисиве трагове револуционара са великим искуством организатора илегалне борбе. Од септембра 1943. па све до погибије (годину и по) Валтер је обављао дужност секретара Месног комитете Партије у Сарајеву, као и дужности, како је то друг Тито рекао за њега, најблиставијег илегалца нашег ослободилачког рата. Погинуо је од једне од последњих минобацачких граната испаљених од Немаца који су одступали преко Сарајевског поља. Последњи који је са Валтером разговарао, командант 27. дивизије Милош Зекић овако је примио ту вест, сат после погибије: „Ех, стари мој друже, угаси си се бранећи свјетлост.“

Да ли из незнања, а рекао бих, пре из неких посебних намера, данас се појављују неки професори историје који пласирају причу да су Владимира Перића Валтера убили с леђа његови партизани због неких спискова које је поседовао. Ту причу Славољуба Пушице објављује РТС два пута, у емисији „Шареница“ из Пријепоља 7. јула 2018. и у емисији „Око“ у јануару 2020. године. Притом, овај сада пензионисани директор Музеја у Пријепољу, не наводи ама баш ни један иоле озбиљан доказ за своје инсинуације. Поред тога, он обавештава јавност да је Валтер (тада још увек само Владо) дошао у Сарајево из Пријепоља и за свој илегални рад нашао потпору међу земљацима муслиманима из Пријепоља. А Валтер се са тих неколико „земљака“ припадника усташких формација срео у пар наврата као љути противник и те сусрете решио на себи својствен начин. Све се своди на рекла-казала. А све то РТС здушно пласира нашој јавности блатећи и НОП и Валтера коме се диве сви часни људи овог поднебља и далеке Кине. Али зато РТС-у не смета да не објави већ 16 година ниједну реч о комеморацији „Пријепољска битка – 4. децембар 1943. године“ која сваке године окупи између 400 и 600 људи из Србије и Црне Горе.

У свету је било а и данас је много Валтера, али један је Владимир Перић ,за кога је Тито после пројекције филма „Валтер брани Сарајево“ рекао: „Валтер је најсјајнији представник, највећи херој илегалног покрета у нашим окупираним градовима…“

Милан Лучић

Име Владимира Перића Валтера данас у Пријепољу носе највећа основна школа и главна улица дужине непуних 2 километра.

(Аутор је изабрани члан Републичког одбора СУБНОР Србије)

Подели на мрежама

Повезани чланци