By Антонела Риха, новинарка од 1988. године, почела је са радом у Радио Београду, наставила на Радију Б92 емисијом “Кажипрст” за коју је добила награду Југ Гризељ. На ТВ Б92 водила је и емисију “Полиграф”, била је ауторка емисије на РТС-у “Распакивање” и уредница политичке рубрике у НИН-у. Тренутно је ауторка емисије “Нецензурисано” на РТВ Шабац и стална је сарадница портала Цензоловка.
Медији као контолори власти
Да ли постоје такви медији код нас?
То би била идеална ситуација и то би била једна од улога медија. Код нас се то углавном не догађа. Већина медија је у функцији власти, а не у функцији информисања грађана или контроле онога што власти раде. Постоје, морам да истакнем, одређени медији који управо то раде и то су портали који прате одлуке власти и бележе оно за шта сумњају и доказују да нешто није како треба. Када кажем портали ту мислим на Крик, Цинс, Бирн, Пиштаљку и на неколико штампаних медија попут Недељника, дневног листа Данас, од телевизија то је Н1.
Узимајући у обзир све мање политичких емисија, затвореност институција за медије, однос власти према медијима као део медијског мрака у Србији, како је по вашем мишљењу дошло до тога?
Увек ће партије, власт, интересне групе покушавати да држе медије под својом контролом. То је чак и легитимно. Поента је да се медији томе одупиру, да својим професионалним радом држе стандарде заната. Имамо урушавање медијске сцене које траје деценијама и оно је ескалирало деведестих под режимом Слободана Милошевића када су медији били контролисани у функцији једне партије. Последњих година та атмосфера се вратила, али не значи да је претходних година било добро. Медији су под разним економским притисцима почели да контактирају и са својим условно речено економским савезницима који су опет везани за политичку елиту на власти и ту се направило клупко у коме се сада сви вртимо и које је довело до тога да су нестали ти професионални занатски стандарди из већине медија.
Према подацима НУНС-а, само од почетка ове године десило се више од 50 случајева притисака, претњи и напада на новинаре у Србији. Застрашивање као део медијског мрака данас можете ли упоредити са деведестим?
Деведесте су биле трагичније, такве ствари се сада не понављају, нико од нас данас не страхује да можемо и живот да изгубимо због извештавања. У односу на деведесте чини ми се да је сада мање медијске солидарности. Да мање ми новинари стајемо уз оне којима се такве ствари догађају. Драга Педо је илустративан пример, али новинари су стално под неком врстом притиска.
Због чега је нестала медијска солидарност?
Није нестала, али много је мања него што би требало да буде, зато што је дошло до неког разочарања током година. Ми смо деведестих, док сам радила на Радију Б92, мислили уколико се промени власт да ћемо решити све наше проблеме. А онда смо ушли у један нови циклус проблема, а то је тржиште које
до дана данашњег није уређено како треба. Ниједна власт се није до сада потрудила да га уреди. Почетком двехиљадитих имамо цветање таблоида, који су у Србији гласила одређених партија, а то нема везе са новинарством.
Рекли сте да је новинарство предмет спрдње, док је некад била угледна професија. Због чега имате тај став?
Јесте, управо је предмет спрдње. Данас рећи да сте новинар није нешто чиме можете да се поносите. Можете само својом редакцијом и својом биографијом. И ту је нестала солидарност. Некада смо били сви једни за друге. Начини на који се новинари нападају, некада је Милошевић укидао целе редакције, а сада Александар Вучић извлачи појединце именом и презименом и таргетира их. Онда сте много несигурнији, док у групи имате осећај некаве заштите.
Како у таквим околностима одржати професионалност и да ли сматрате да је младима који данас желе да се баве новинарством тешко да дођу до свог медијског простора?
Ја сам охрабрена јер видим једну генерацију младих новинара који изузетно добро раде, ти новинари су у Инсајдеру, Крику, Цензоловци. Ја се уздам да ће они постављајући неке стандарде отићи много даље него ми, ми смо очигледно оманули. Млади налазе свој простор. Зависи шта вам је амбиција, ако је жеља да постанете популарни за пет дана, ту вам је Пинк, ако имате другу амбицију да се озбиљно
бавите новинарством, има простора за то. Мејнстрим медији су ти који су пали на испиту новинарстава и одговорности пред јавношћу, а новинари постоје због јавног интереса.
У новинарству сте скоро па три деценије. Како бисте окарактерисали медијски период у протеклих 10 година и да ли сматрате да се медији у Србији не цене?
Ми смо у потпуној регресији. Медијска слика је све црња и црња. И разумевање јавности у односу на медије је све мање и мање и то могу донекле да разумем. Не видим подршку јавности медијима који раде квалитетно. Зашто рецимо људи не купују Данас, а то јесте вид подршке. То је прича о солидарности која мора да буде узајамна. Нама новинарима је значајно да нас људи подржавају, не само да нас твитују.
Да ли се медији у Србији цене? Мислим да и они грађани који купују Информер добро знају да Информер лаже, тако да поред толико лажних информација којима смо обасути свакодневно, зашто би вас грађани поштовали када виде на који начин правите „блиставе каријере“.
Ваша досадашња новинарска каријера је прошла кроз све медијске платформе, били сте на радију, телевизији, штампи, порталима. Који формат је вама најближи? С обзиром на то да сте дипломирани антрополог како сте дошли до одлуке да се бавите новинарским позивом и где сте највише учили о новинарству?
Радио, ту сам почела и ту је прва љубав. То је медиј који најбрже стиже до публике. Интиман је, можете га слушати у било ком тренутку било где. Сада највише пишем за портале и мислим да је то будудност новинарства. До своје 26. године мислила сам да ћу се бавити антропологијом. Стицајем околности сам почела да радим у Радио Београду. Крећу да се дешавају бројни друштвени процеси који ме почињу јако
занимати и схватам да као новинар то најближе могу да видим. Онда су кренули догађаји пре рата који јесу
били увод у једну трагедију, али који су у смислу новинарске професије били јако узбудљиви. Управо је Радио Београд био моја прва школа. Уобичајан процес је био да месецима радим анкете да бих дошла до израде озбиљнијих прилога све до вођења програма. Данас, новинар уђе у редакцију и буквално за месец дана је пред микрофоном. Ти темељи које сам ја добила у Радио Београду су ми се некако истетовирали у глави.
Тема којом сте се бавили у Фонду за хуманитарно право 1996. у Босни и Херцеговини, Хрватској, Косову, Санџаку су биле ратне, реците ми конкретније чиме сте се бавили тада?
Док сам радила у ФХП-у то није био новинарски посао, мој задатак као истраживача је био да пронађем жртве или сведоке ратних злочина. Те теме су остале предмет мог интересовања и врло сам трауматично приватно доживела распад земље и ратове. Желела сам да видим шта се ту догађало и да остане докуметовано. И дан данас, то је моја тема. Све што сада живимо, од сиромаштва до урушавања свих
вредности, последица је тих ратова 90-их.
Током новинарског рада, шта сматрате својом највећом грешком?
Некада нисте свесни да нисте видели ствар у целини и то се нехотице дешава. Док сам била извештач са Косова у време док је тамо трајао оружани сукоб пре бомбардовања, тема коју и дан данас желим да урадим до краја, јесте прича о терористичком нападу у Пећи где је убијено шест младића. Пишући један од текстова на ту тему, долазимо да закључка да можда то баш није тако, да није ОВК извршила терористички
напад судећи по истрагама. Волела бих да ту новинарску причу доведем до краја, да ли је то стварно ОВК или су неке параполицијске формације покушавале да дестабилизују читав регион. Не видим то као грешку, али да као недовршену причу.
Проводили сте доста времена са Јованком Броз, какав је ваш однос био с обзиром да о томе нисте писали?
Две историјске личности које сам ја упознала су Јованка Броз и Зоран Ђинђић. Мој осећај читавог тог контакта са Јованком је да мој однос са њом није јавни интерес, није нешто што је вест коју би јавност требала да зна. Ту моје понашање није било новинарско, али мислим да је било људско јер сам је упознала у околностима када у том периоду нисам била новинар.
Како бисте од 1 до 5 оценили интервју Бранкице Станковић са председником Александром Вучићем?
Од 1 до 5? Двојком. Занатски бих очекивала много више од тог интервјуа. Она је чини ми се из те велике потребе да га натера да одговори на сва питања која су битна, дошла до тога да не разрађује та питања. Можда би тај интервју са три питања био доста успешнији, него са десет у којима нисмо добили одговоре.
Ауторка текста: Сара Секулић
