By Наишла ми је алергијска реакција, али не на биљке или животиње, већ на људе, по ко зна који пут. Нашла сам за сходно да објасним зашто је уврежено мишљење да је посао просветног радника “савршен за жене”, једна накарадна и, усудићу се да кажем, мизогина и шовинистичка изјава.
Накарадна је из разлога што већина, коју чине лаици и незналице, нажалост, посматра посао само и искључиво са аспекта радног времена које се проводи на послу (не укључујући часове припреме пре или прегледања писмених задатака после, да не спомињем интерно и екстерно усавршавање), не водећи рачуна о посвећености и љубави према послу, као и константним ризицима који исти носи. Ружно је што у нашем послу ти кратковиди виде распусте као највећу корист, очигледно је да, ако тако мисле, теже ка послу где највише могу да забушавају и сматрају и наш посао таквим.
Мизогинија, која по дефиницији означава мржњу према женама, овој изјави даје такву конотацију зато што се, поред свог слободног времена које имамо, ето, на нашу “срећу”, у остатку дана можемо посветити чишћењу, кухању, прању и свим осталим “женским” пословима…
Не знам колику мржњу према некоме треба да осећате па да друштвено прихватљивим наметнете то да он има “срећу” што може да има “времена” за све оне обавезе које сте му ви, као друштво, наметнули.
То је једнако мизогино као потпуно легална реклама за антидепресиве у којој жена бесомучно гута таблете да би била насмејана упркос свим обавезама које је ломе. Да случајно не покаже тугу, умор, бес или било какво друго осећање, на које има право свако људско биће, осим среће.
И, на крају, шовинистичка је ова изјава баш зато што је постала уврежено мишљење. Зато су је, већином, и жене прихватиле као стварност. Без икаквог размишљања, без “хиљаду зашто и хиљаду зато” ова племенита професија која, заправо, захтева озбиљан приступ и ништа мање озбиљно делање, на крају представља ништа друго него, ето, “добар избор за жене”.
Ауторка: Селма Хурић, професорка у Економско – трговинској школи у Пријепољу
