By Промоција књиге „Велика Жупа“, аутора Зорана Малешића, одржана је у Основној школи „Душан Томашевић Ћирко“ у Великој Жупи. О књизи су говорили др Надир еф. Дацић, историчар Филип Бјелић и аутор.
Представљање монографије о Великој Жупи одржано је у Основној школи „Душан Томашавић Ћирко“, коју је аутор књиге Зоран Малешић завршио 1968. године и о којој је, пре 15 година, написао монографију поводом стогодишњице школе. Директорка ове установе Санела Камберовић је истакла да је посебна част што је управо школа изабрана за домаћина промоције.
О књизи су говорили др Надир еф. Дацић и историчар Филип Бјелић. Дацић је истакао да је човек непознатом снагом везан за завичај, а књига о завичају је, без сумње, најлепше што се завичају може подарити, као и црква, џамија, пут, школа, чесма и слично. Зато је ова књига и настала из љубави према завичају.
др Надир еф. Дацић
Поштовани домаћини, уважени ауторе, цијењени гости, пријатељи књиге и завичаја, све вас срдачно поздрављам и захваљујем за долазак на ову промоцију.
У природи је човјека да чува и отима од заборава многе људе и догађаје, њихове жеље и судбине и да се на тај начин одужи своме роду и завичају. Вријеме неумитно и неповратно пролази. У њему су се рађале генерације, живјело, стварало и умирало. Остали су плодови рада, али много тога о нама је отишло у заборав, јер се није записивало, а ,,оно што није записано, као да се није ни десило”, још давно је рекао чувени сарајевски љетописац Мула Мустафа Башескија.
У бити сваког човјека налази се жеља да се на свој начин одужи завичају. Јер, без обзира какав вам је завичај, он је ваш, драг вам је, волите га. Зато је с разлогом још давно речено: ,,Гдје се ко роди, мисир му се чини”. Човјек је непознатом снагом везан за свој завичај и то са њим живи заувијек. Пред крај животног пута и они који су давно напустили завичај најчешће му се враћају да окончају свој живот тамо гдје су поникли, да оставе траг ту међу својима, како би дуже остали у сјећањима.
Човјек се брани од заборава радом и дјелом. И зато је ова књига вид борбе против заборава, уточиште за трајање и памћење, отпор непостојању. А књига о завичају је без сумње најљепше што се свом завичају може подарити, као црква, џамија, пут, школа, чесма и сл. Зато је ова монографија настала из љубави према родном крају, али и из потребе да се кроз ријечи, документа и фотографије, на једном мјесту нађе све што ово насеље чини посебним. Свјестан да се пред налетом глобализације, урбанизације, и тзв. цивилизације урушавају и нестају вишевјековна традиција, обичаји, фолклор и цјелокупан начин и организација живота, аутор је одлучио да садашњој и будућим генерацијама остави запис о свом мјесту.
Дакле, данас говоримо о књизи „Велика Жупа“, аутора Зорана Малешића, која пред нама отвара широку и дубоку панораму једног краја, његовог настанка, развоја и историјске судбине. Књига Велика Жупа није само монографија, она је свеобухватна хроника простора у којој су сабрани географија, историја, култура, традиција и живот људи који су вијековима обликовали овај крај. У садржајном смислу, ово дјело обухвата више важних цјелина.
Аутор нас најприје упознаје с природним и географским особеностима Велике Жупе, њеним ријекама, брдима и путевима који су повезивали људе и цивилизације. Затим нас уводи у најстарије периоде, трагајући за археолошким остацима и доказима о континуитету живота на овом простору. Аутор не говори само о датумима и догађајима, него о читавом животу једног краја – о његовом настанку, развоју, насељима која су припадала Великој Жупи, људима, обичајима, народном животу, вјерском животу православних и муслимана, култури и свакодневици.
Књига детаљно обрађује поријекло и развој бројних породица и братстава, чиме добија и снажну генеалошку вриједност. Многим читаоцима управо ће ти дијелови бити најемотивнији, јер ће међу страницама ове књиге пронаћи имена својих предака. Значајну вриједност имају записана народна предања, успомене и свједочанства која овој књизи дају топлину и аутентичност. Управо захваљујући томе, читалац нема осјећај да чита само историјску грађу, већ причу о стварним људима и њиховим животима.
Књига говори и о друштвеним приликама кроз вријеме: Велика Жупа од праисторије до првог помена, од првог помена до 1918. године, период између два свјетска рата, за вријеме Другог свјетскг рата, Велика Жупа у послијератном периоду, о периодима мира и напретка, али и о тешким временима ратова, страдања и искушења кроз која је народ овог краја пролазио. Аутор пажљиво биљежи како су велике историјске промјене утицале на живот обичног човјека, на породицу, село и заједницу.
Посебно је драгоцјено што су у књизи сачувани многи детаљи о старим обичајима, начину живота, раду, школству, вјери и међуљудским односима. То су управо они садржаји који најбрже нестају уколико се не запишу. Захваљујући овој књизи, будуће генерације моћи ће да виде како се некада живјело, како се чувала породица и традиција, како су људи градили свој идентитет и остајали везани за свој крај.
Велику вриједност књизи дају и документи, фотографије, имена и подаци које је аутор прикупио са много пажње и истраживачког рада. Све то чини да „Велика Жупа“, Зорана Малешића, буде не само емотивно, него и озбиљно документарно и историографско дјело. Она је свједочанство о једном простору, о људима који су на овим брдима и долинама остављали трагове свога постојања, о генерацијама које су градиле, страдавале, надале се и опстајале. Велика Жупа није само географски појам. То је име које у себи носи вијекове живота, мирис земље, хук ријека, звуке црквених звона и езана, гласове дјеце у авлијама и сјећања на људе који су овај крај вољели више од самих себе. То је простор гдје је историја била учитељ, а завичај највећа љубав.
Оно што ову књигу посебно издваја јесте чињеница да је написана са осјећајем одговорности према истини и према завичају. У сваком поглављу види се жеља аутора да ништа вриједно не остане заборављено — ни људи, ни мјеста, ни догађаји. Зато „Велика Жупа“ није само књига за једно вријеме. То је књига која ће остати трајан извор сјећања, знања и идентитета за генерације које долазе. И управо због тога вечерас не промовишемо само једно издање – већ чувамо дио колективног памћења.
Аутор је с великом пажњом, преданошћу и поштовањем сабрао податке, документе, предања и успомене, и од њих саткао књигу која ће остати трајни споменик једном крају. Ово дјело је мост између прошлости и будућности. Оно ће данашњим генерацијама помоћи да разумију ко су, а будућим генерацијама оставити одговор на питање одакле потичу. У времену када се многе вриједности заборављају, када се коријени често потискују пред изазовима савременог живота, овакве књиге имају непроцјењив значај. Оне нас подсјећају да народ без сјећања лако изгуби свој идентитет, а човјек без завичаја остаје попут стабла без коријена. Зато је књига „Велика Жупа“ много више од збирке историјских чињеница.
Она је књига памћења, књига захвалности и књига љубави према родном крају. У свакој њеној страници осјећа се огромна љубав и дубока оданост аутора према земљи својих предака и искрена жеља да сачува од заборава све оно што је вриједно и свето. Осјећа се труд човјека који није желио да успомене нестану заједно са старим фотографијама, трошним кућама и нијемим гробовима предака.
„Велика Жупа“ је књига о идентитету. Она нас подсјећа ко смо, одакле долазимо и зашто је важно да никада не заборавимо своје коријене. Аутор је знао да оно што није записано — врло брзо буде заборављено. И зато ова књига има посебну вриједност. Она је свјетло против заборава.
Поштовани ауторе, вечерас Вам исказујемо посебну захвалност. Уложили сте знање, вријеме и срце како бисте овом крају подарили дјело трајне вриједности. Захваљујући Вашем раду, Велика Жупа више није само дио прошлости – она је постала жива књига доступна свима који желе да упознају њену богату историју.
Драги пријатељи, народ који чува своје памћење чува и своју будућност. Онај ко познаје своје претке, сигурније корача кроз живот. Зато ова књига није само подсјећање на оно што је било, већ и завјет да ћемо чувати своје наслијеђе, поштовати своје претке и учити своју дјецу да воле мјесто из којег потичу. Можда ће неко ову књигу отворити за десет, двадесет или педесет година. Можда ће неко дијете, које данас ни не зна колико је богата историја његовог краја, једног дана кроз ове странице први пут осјетити понос што припада Великој Жупи.
И управо у томе је њена највећа вриједност. Књиге попут ове не пишу се због тренутка. Оне се пишу због трајања. Нека зато „Велика Жупа“ живи дуго међу људима. Нека се чита у кућама, поклања дјеци и чува као дио породичне и народне баштине. А нама нека остане обавеза да никада не дозволимо да се забораве људи и мјеста из којих смо поникли. Нека нас ова књига подсјети на једноставну, али дубоку истину: Човјек може отићи из свога краја, али његов крај никада не одлази из њега.
Драги пријатељи, нека књига „Велика Жупа“ пронађе пут до многих домова, нека буде читана с поштовањем и нека надахне друге да истражују, пишу и чувају своје завичаје. А аутору Зорану Малешићу желимо добро здравље, снагу и инспирацију за нова дјела која ће обогатити нашу културну и историјску баштину. Хвала Вам, још једном, свима, што сте вечерас овдје, јер својим присуством потврђујете да завичај живи онолико колико га носимо у срцу.
ФИЛИП БЈЕЛИЋ:
Полазећи од мисли нобеловца Ива Андрића: „Уносити светлост научне истине у догађаје из прошлости, значи служити будућности.“ Управо се овога кроз монографију пред нама придржавао, иако не историчар по струци, могу слободно рећи колега с извесне катедре за локалну историју – Зоран Малешић.
Идући стопама великог Јована Цвијића и његових ученика, г. Малешић се упустио у несвакидашњи подухват, пратећи упутства за писање хроника које је издао Одбор за проучавање села САНУ. Као резултат тога настало је ово дело, које читаоцима нуди обиље података о насељима које обухвата Велика Жупа – од најстаријих времена до данашњих дана.
Кроз читање историјског дела ове монографије стекао сам утисак да се аутор у великој мери држао чувеног принципа „без гнева и пристрасности“, чиме је, с једне стране, показао своје велико интересовање и познавање овог краја, али и професионалност с друге стране.
Још од описа прецизних граница Велике Жупе уочава се обиље топонима и микротопонима, који сведоче о бурном животу на овим просторима од давнина.
Сада бих више говорио о историји, како и почиње ово дело чим је читалац угледа, а то је мрамор на Кланцу на Светој гори. Иако су на простору Велике Жупе вршена малобројна систематска археолошка истраживања (нпр. на Боровицама и на гробљу Поље), овај крај ипак обилује бројним потенцијалним археолошким налазиштима, која се датују још у камено доба, која ће изгледа још неко време чекати на археологе. Од старина, тј. значајних праисторијских локалитета за реконструисање прошлости овог краја свакако треба убројити следеће (што и сам аутор наводи): Равну стену (или Момчилову пећину) на левој обали реке Грачанице; пећину Орлић у Крушеву, коју је 1976. походила и екипа култне емисије Караван, аутора Милана Ковачевића; брдо Градац у атару села Виницка; хумке у Кланцу, на Думљанима, Пресегли и Халугама.
Настављајући се на период када су овим крајевима обитавали Римљани, указано је на неколико локалитета са остацима (и то углавном надгробника) у селу Думљани. Најзначајнији налаз римског порекла пронађен је релативно скоро 2004. године приликом ископа раке на великожупском гробљу Поље, када је пронађена надгробна стела са очуваним натписом.
Најзаступљенији период на обрађеном подручју Велике Жупе свакако је средњи век, где се истичу бројне локације са видљивим остацима или пак веома богатим предањима и легендама које и данас живе у народном памћењу. Поменућу само неке од њих: загонетна некропола у селу Ковачевац (позната и као Кланац), некропола у Халугама, некропола на Светој гори на Зборишту, остаци манастира у Житину (светињи о којој нажалост још увек немамо података у историјским изворима, и која се још налази у рушевинама), затим манастир Пустиња, итд.
Из периода османске владавине готово да нема сачуваних материјалних остатака на ужем подручју Велике Жупе, али свакако пажњу привлаче мезари тројице паша у Ратајској, као и неколико кула феудалаца, од којих се већини данас не познаје ни трага ни камена.
За крај бих издвојио неколико историјских занимљивости и чињеница из 15. века, које су мени остале упечатљиве: у попису пореских глава 1475-77. наилази се на податке са хришћанским именима, узгој свиња и слично, што указује на то да исламизација није још узела маха на овом простору, иако су Османлије већ 20-ак година већ управљале овим подручјем. Ово се дакле коси са подацима ранијих аутора који наводе да је исламизација спроведена у првим годинама власти, макар и присилно. Такође, из овог пописа можемо видети да је у овом крају у 15. веку била заступљена и производња вина и гајење винове лозе и то у Мијосци, Карину, Старом и Г. Виницкој. Што се тиче сточарства интересантно је поменути да је Г. Виницка тада имала 360 оваца, што је чак 45 грла по једном домаћинству, док је цело село произвело 11,7 тона разних житарица, чак 1,5 т по домаћинству, што је за оно време велика цифра.Ако завршим излагање у стилу натписа са чувене камене плоче из Избичња која говори о епископу Стефану и цару Јустинијану, сигуран сам да би он данас овде преформулисан гласио: „Све ово што читаш, написано је с много труда и рада, залагањем Зорана Малешића, који 2026. године остави ово дело својим земљацима за незаборав“.
Зоран Малешић се захвалио промотерима, као и свим својим саговорницима, који су му у минулих 20 година преносили своја сведочанства о животу и дешавањима у Великој Жупи. Велики је број оних који су у међувремену преминули, јер је аутор углавном разговарао са најстаријим житељима овог краја.
Књига се може купити код ауторам, а издата је као 440. у оквиру библиотеке „Хроника села“, коју је започео Одбор за проучавање села у оквиру Одељење друштвених наука Српске академије наука и уметности и Културно просветна заједница Србије. У рецензији књиге Борисав Челиковић, приређивач едиције „Корени“ Службеног гласника, написао је: „Књига је написана лако читљивим стилом, који тежи ка литерарном. Препознаје се да је рад на књизи трајао деценијама и да се свака реченица у њој дуго брусила. Изузетно технички уређена, ликовно обухваћена фотографијама које визуелно надопуњују текст, представља узорно дело у сваком погледу“.
Погледајте видео прилог:
