By Раде Бабић је отишао прерано али је оставио оно што не може да нестане – реч, а искрена реч наставља да живи и онда када човека више нема, поручено је на постхумној промоцији Бабићеве књиге „Златно доба“, на којој су подељене песме, емоције и сећања на недавно преминулог песника.
Промоција књиге сатиричне поезије „Златно доба“, јубиларне, десете збирке Рада Бабића, која је из штампе изашла мало пре него што је песник преминуо, почела је минутом ћутања. Окупила је у малој сали Дома културе Пријепоље чланове породице, бројне пријатеље и поштоваоце Бабићевог рада и стваралаштва, који се, како је рекла модераторка Јасмина Ровчанин, нису окупили само због једне књиге, већ због човека који је живео оно што је писао и писао оно што је живео и није пристајао на тишину, иако су му је наметали.
Испред породице је говорио Иван Бабић, који је, поредећи Радову судбину са Нушићевом, рекао да је Раде у изгнанству из пријепољских културних институција написао прегршт песама које ће вечито сведочити о једном времену и свести народа, упитавши зашто су се институције бојале оштре речи и критике човека који у животу није ни мрава згазио.
Мирко Иконић, песник и књижевни критичар из Прибоја, Рада Бабића је упознао као писца љубавних песама, али му је прву рецензију написао за збирку сатиричне поезије, каква је и „Златно доба“. Иконић каже да је таква сатира данас ретка и неквалитетна, а Радове песме су добре, јер су животне и песник није желео да по сваку цену направи сензацију.
У тексту, прочитаном на промоцији, Хадија Џигал Кријешторац је написала како Раде није окретао главу када наиђе на камену препреку, дизао је тај камен са нашег пута, дизао га, својим стиховима, на своја плећа.
Зато је промоција окупила и велики број људи који су са Радом делили заједничке вредности и непристајање на неправду, који су сви постали његови пријатељи, попут Драгане Ракиџије Крповић, која је говорила о ономе што их је повезивало и њиховом пријатељству.
Од Бабића су се опростили и његове песме говорили и Седат Врцић из Сјенице, Дарко Думић и Суада Шантић. Приказани су и песникови видео записи, а стихове су говориле младе песникиње Ема Ровчанин и Сара Кубуровић, као и ђаци Пријепољске гимназије Тарик Ровчанин и Теодора Ракић. Промоција је завршена поруком да ово није крај једне приче, јер песници попут Рада не одлазе док год неко изговара њихове стихове.
Више погледајте у видео прилогу:
