Одлазак Песника – преминуо Раде Бабић

Одлазак Песника – преминуо Раде Бабић

У Пријепољу је након кратке и тешке болести преминуо песник Раде Бабић. Писао је песме и афоризме и бавио се пољопривредом. Објавио је девет збирки и одштампао десету, а прерана смрт је спречили да је лично представи јавности.

Раде Бабић је рођен 2. септембра 1971. године у Ивању, од оца Неђељка и мајке Рајке, девојачки Цупарић. Завршио је Средњу трговачку школу у Пријепољу. Песме је почео да пише још у средњој школи, за шта је више пута награђиван. Био је члан Књижевне заједнице Југославије и Књижевног клуба Дома културе, али је пријепољска кућа културе последњих година била затворена за промоције његових збирки. Раде је за узрок сматрао теме којих се дотицао у својој сатиричној поезији и афоризмима, који су му донели велику популарност последњих година у родном граду, али и на друштвеним мрежама где су често дељене.

Објавио је десет збирки: Пролазак кроз црвено (2000), Крај филма (2005), Кад време поједе љубав (2007), Све се ћутањем заврши (2012), Успаванка за наивне (2018), Портрет једне земље (2019), Духовни абортус (2022), Дневник једног стада (2022), Речи иза којих се скрива (2023) и Златно доба (2025), која је одштампана али још увек није имала своје представљање јавности, а коју је песника најавио речима „Ускоро. Десета, и то златна као и време у којем живимо“. Претходне збирке Раде је промовисао код пријатеља или под ведрим небом.

Бавио се пољопривредом и са својом породицом узгајао је малине, гајио овце, обрађивао воћњак. У почетку захваљујући спонзорима, а касније сопственим средствима, успевао је да финансира издавање својих књига.

Када смо 2022. године разговарали о збирци афоризама „Дневник једног стада“ рекао је да одваја од својих уста и неких других ствари да би нахранио душу, јер му је то битније него неке материјалне ствари.

Ово радим, ово волим и желим да оставим неки траг, да се моја деца једног дана не стиде и не мисле да је њихов тата савијао главу као сви. Ово је доказ да сам у овом времену мислио другачије и да се нисам плашио да кажем то што мислим. То ми је највећи мотив и порив зашто ово објављујем и радим.

А писао је Раде и коментарисао све девијације нашег друштва. Критика и бритке речи нису штеделе никога, од локалних политичара и моћника до државног врха. Бабић је говорио да је инспирације много више од времена за писање.

У рецензији прве Бабићеве збирке сатиричне поезије „Успаванка за наивне“, песник и књижевни критичар из Прибоја Мирко Иконић написао је да је Бабићев циљ да укаже на друштвене или моралне слабости, пороке и злоупотребу политике и власти, да их извргне руглу и подсмеху и да на тај начин допринесе њиховом отклањању. „Сатиричне песме Рада Бабића биће доказ да је имало појединаца који се нису мирили  са насиљем и тиранијом, већ су јетком сатиром ударале у средиште ствари“, написао је Иконић.

Осим сатиром, Раде је „ударао“ и на друге начине, као активиста. Увек је био у првим редовима када се јавно иступало – од борбе против изградње МХЕ, преко противљења рударењу литијума у Србији, до подршке студентским захтевима за бољом и праведнијом државом. На протестима у Пријепољу је поручивао са говорнице да су студенти ти који су упалили светло и отерали таму. „Време је за живот, за младост, за љубав, за ову децу, за ову светлост коју носе са собом, јер доста нам је више мрака, говорио је Бабић.

Иако је сатиром и афоризмом доспео у жижу јавности, не сме се заборавити да је Раде највише волео и писао љубавну поезију, која испуњава највише збирки. Песама је знатно више него што их је угледало светлост дана опточено корицама.

Иза Рада Бабића су остали супруга Ивана, син Сергеј, ћерка Ана, мајка Рајка, сестра Бранка са породицом. Биће сахрањен у понедељак, 16. фебруара на гробљу у родном Ивању, а поворка креће од  Храма Успења Пресвете Богородице у Ивању у 12 часова.

Време ће учинити своје,
трава ће покрити земљу
и тај крст појест ће ветар, Сунце и киша
ал’, никад неће моћи снове
ни ову љубав коју си оставио у нама,
јер ма шта ми причали
ја знам да си ти још увек овде,
чуваш нас
као што си то радио годинама.

(Пружам руку анђелу, Раде Бабић, 3. јануар 2003. године)
Подели на мрежама

Related Articles