By Скулптура је месецима стајала на месту где је спуштена, без постамента. Ајдин Путеша, Зорица Јанкович и Драган Димитријевић, професори са Академије примењених уметности су предано глачали и брусили Савин лик, а свакодневно су њихов рад пратиле десетине грађана Пријепоља.
У јуну 1995. године, настао је озбиљан спор око скулптуре Светог Саве. То ће се отегнути и претворити у врло дуготрајан сукоб, до кога се дошло због осионог понашања тадашње пријепољске власти. Наиме, у Пријепоље се одржавала Милешевска уметничка колонија, на којој су учешће узимали бројни домаћи и страни уметници који су по завршетку Колоније, Дому културе остављали по једно своје дело за легат Колоније.
Један од учесника Колоније те године био је и академски вајар Миодраг Живковић, из Београда, који се определио да Пријепољу поклони скулптуру Светитељ Сава. Иза свега је стајао и најагилнији био, Слободан Гојковић, тадашњи директор Дома револуције. Како је владало мишљење, тадашња власт, социјалиста је, из сујете, што није питана и што се није она могла тиме похвалити, што је све рађено мимо њих, обрушила на Светог Саву тј. оне који су у свему томе учествовали, невиђеном жестином. Тражили су да се „Бели Сава“, како га је народ назвао, који је био у фази финалне уметничке дораде, склони, сруши, поклони некоме ко хоће да га прими, или сакрије у Дом и тамо гурне у неки буџак. Скулптура је месецима стајала на месту где је спуштена, без постамента. Ајдин Путеша, Зорица Јанкович и Драган Димитријевић, професори са Академије примењених уметности су предано глачали и брусили Савин лик, а свакодневно су њихов рад пратиле десетине грађана Пријепоља. Паралелно са тим водила се полемика у средствима информисања противника и присталица постављања и опстанка скулптуре, што, верујемо превазилази обим од стотину страница разних текстова. Када је ситуација постала толико озбиљна, да је претила опасност да се скулптура уклони у све се укључио и сам МКК Свети Сава. Присталице, чланови и симпатизери Клуба су организовали даноноћна дежурства код скулптуре, решени да је сачувају, јер је то било врхунско уметничко дело, којим би се поносио сваки град. Организовано је потписивање петиције од стране грађана Пријепоља за његов опстанак и одбрану. Петиција је потписивана даноноћно, ту испред саме скулптуре. Потписало ју је преко 4.000 грађана.
Да би задовољила своју повређену сујету, тадашња власт је поручила још једну скулптуру – барељеф Светог Саве, који је радила Дринка Радовановић и поставила је на аутобуској/такси станици на неких педесетак метара од Светог Саве Миодрага Живковића. Барељеф је открила министарка културе Нада Поповић Перишић, а беседио је Петар Влаховић. Нико од званичника нити присутних није ни поменуо Живковићевог Светог Саву, који је стајао на стотинак метара даље.
Поново су се распламсале полемике и нове расправе, оних који су подржавали једну или другу страну. Невероватно је какве су оцене падале о једној или другој скулптури. Одједном сви су постали стручњаци у оцени и уметничкој вредности једне или друге скулптуре.
Данас је то само сведочанство наше глупости. Но, упркос свему, власт није дозвољавала да се скулптура помери у цветну ронделу. То је трајало невероватних 14 година, да би Свети Сава коначно, маја 2009. године нашао свој мир и био постављен у цветну ронделу, у којој се и данас налази. Данас је то понос Пријепоља, уметничко дело које својом лепотом и значајем, превазилази и сам наш град. Али, остала је срамота, за сва времена. Остало је и сећање на подршку коју је у свему пружио МКК Свети Сава.
Аутор текста: Љубомир Шуљагић, први председник МКК “Свети Сава”
