By Студенткиња Факултета организационих наука у Београду, Пријепољка Марија Томашевић била је део двогодишње борбе студената и учествовала је у неким од најзначајнијих акција. Била је логистика за тркачку туру до Брисела, шетала је од Београда до Новог Сада за годишњицу од пада надстрешнице и на крају, била је и контролорка на изборима. Све се исплатило, каже и открива да су сада, након избора, многа мање шансе да ће напустити Србију у потрази за бољом и сигурнијом будућношћу.
Студенткиња четврте године ИТ смера ФОН-а Марија Томашевић из Пријепоља била је укључена у студентске блокаде факултета од првог дана.
Видела сам то као неку борбу у коју сви ми треба да се укључимо. Ето, некако, никад то нисам доводила у питање. А шта ме је пробудило? Па, не знам. Мислим, првог новембра, кад је пала надстрешница, ја сам радила тај дан и враћала сам се са посла до дома. И само сам замишљала како, буквално, било шта ту на улици може да падне било коме на главу, а пар месеци пре тога сам ја била у Новом Саду. И онда сам само замишљала некако те неке сцене где сам то могла бити ја, неко из моје породице, неко од мојих пријатеља. И мислим да то не бих преживела, отприлике. И онда, некако, кажем, кад су кренули да се блокирају факултети, ја сам то видела као нешто за шта стварно треба да се бори и за шта стварно сви треба да станемо на исту страну – каже Марија Томашевић, студенткиња ФОН – а.
Када је добила позив да буде део логистичког тима за тркачку туру до Брисела, без размишљања је прихватила, иако у том тренутку није имала пасош.
Некако, уопште није довођено у питање да ли ћу ја да идем. Него сам само рекла: „Ја идем“, и то је то. Као, нисам уопште, кажем, два пута размислила о томе. Генерално, нико није знао где иде. Ми смо, некако, имали тај циљ, зацртали смо: идемо тамо. И то је било то. Значи, све остало је некако успутно ишло. Ми смо се успут и упознавали, и сналазили, и налазили решења за све проблеме.
Била је координаторка једне групе тркача, а са још три девојке је бринула о 20-ак, који су штафетно трчали и за 18 дана прешли око 2.000 километара, док је цела група бројила око 60 људи. Са овог пута највише ће памтити дочеке у градовима које су им приређивали наши људи.
Када ви, некако, трчите од града до града и када дођете у следећи град, вас ту дочекају људи из дијаспоре. Тако да, некако, када осетите ту снагу, енергију коју вам они дају, подршку, некако, све то што сте се мучили тог дана, буквално, ништа није битно. А при том, мислим да тим људима то много значи. Видело се и на изборима колико су они изашли на гласање и све остало. Мислим, њима много више значи ова победа сада, зато што су они, у неку руку, већином отишли одавде због ситуације у земљи.Кад вас ти људи дочекају на крају дана, некако, то ми је највише остало урезано. Кажем, не могу један тај дочек да издвојим, зато што су сви, некако, колико год да је људи било, сви су били специјални за мене.
Поводом одавања почасти настрадалима у паду надстрешнице на Железничкој станици, пешачила је 1. новембра 2025. године од Београда до Новог Сада и ову шетњу сматра подједнако важном, али и психички и емотивно тешком, као пут до Брисела. Двоумила се да ли да се укључи у сам изборни процес све до 22. октобра и скупа на Славији, накоч чега се то више није доводило у питање. Била је контролорка на бирачком месту у Вакуфу, где је и сазнала вест да је Студентска листа победила.
И ја нисам знала шта да радим, само сам се укочила, онако, јер некако у том моменту вам две године прођу кроз главу. Јер то су две године спавања на факултету, спавања по салама за физичко и, не знам, ти људи које сам упознала. Мислим, то ми је исто, на пример, за ове две године су ми некако обележили ти људи. Ја се с тим људима углавном сад дружим. Сво то неко старо друштво је некако остало иза, а сви ти нови људи који су подржали ову борбу и који су све време били ту са мном су некако сад и даље ту.
Након свега, Марија каже да није могла да схвати људе и пре свега студенте, који су се све време држали по страни и срећна је што се борба исплатила.
Откад је проглашена победа, ја само идем, некако, мислим, да ли је то мој неки осећај, али ми се чини да су и људи некако ведри и весели. Ја сад не знам да ли је то тако, тако да је некако лепше живети сад. Осећа се та нека слобода, да кажемо. А ја сам дефинитивно размишљала да одем преко, некада, зато што, не знам, некако ме је све то гушило овде. Тако да мислим да су сад једноставно мање шансе да ћу отићи, много мање шансе. Јер, некако, кад видим и оне људе који су на листи, који су јако школовани људи, и имамо ту и два професора нашег факултета, велика је вероватноћа да ће они стварно радити тај свој посао за који су се ухватили. Тако да мислим да је то свима нама нека нада за, да кажемо, боље сутра, и за нашу децу, и за нас, да останемо овде.
Победа Студентске листе на изборима, Марији и њеним саборцима даје наду у промене и бољу будућност, али и разлог више да остану у својој земљи. После две године борбе, заједништва и бројних изазова и одрицања, Србију поново виде као место у којем могу да планирају и граде своју будућност.
