By Удруживање жена на селу један је од начина да се оне ослободе свих наметнутих друштвених норми, попут оне да је женама место у кући. Као пример да удруживање носи са собом много позитивних промена су жене из Удружења жена села Потпећа и Удружења жена „Злакушанке“. Путовања, дружења и промовисање женских права, само су неки од бенефита удруживања.
Неплаћени помажући чланови пољопривредних газдинстава махом су жене, њихов рад остаје у сенци, а није ни финансијски вреднован. Од жена на селу најчешће се очекује да буду стуб породице, особа која одржава домаћинство, али и која доприноси опстанку домаћинства кроз обављање активности у пољопривреди.
Домаћица сам, искључиво радим код куће. Мој радни дан траје и више од 24 сата и ипак се то нигде не види, не вреднује се. Жена која ради, одради посао, дође кући, одмара, а мој рад по кући, дворишту и башти, траје непрекидно – каже Вера Чолић из Удружења жена села Потпећа.
Како би унапредиле свој положај, жене су схватиле да је у удруживању снага.
То је нешто што се не може описати. Треба да се удружујемо, треба да се повезујемо, само то повезивање нас на неки начин спашава од тих могућих насилника у породици и на улици. Жена треба да схвати да је повезивање нешто што је заштита – мишљења је председница Удружења жена „Злакушанке“ Мирка Шуњеварић.
Жене које живе у сеоским подручјима не учествују равноправно на позицијама власти и у доношењу одлука на свим нивоима, и немају адекватан приступ здравству, образовању, социјалним и другим услугама, финансијским и осталим средствима.
Што се тиче средине где ја живим, жене су еманциповане, имају своја права и не дозвољавају да буду ограђене. Али, видела сам током свих мојих путовања да на селу има велике дискриминације што се тиче жена – каже Мирка.
У прилог томе да жене на селу немају исте услове и могућност за непредак, показује и податак да у Србији чак 92% жена у руралним подручјима нема нити један метар земљишта у свом власништву.
