By У школама широм Србије данас није било наставе због обуставе рада просветних радника, који су се на овај корак одлучили након трагедије у београдској Основној школи “Владислав Рибникар”, када је убијено девет, а рањено седам особа. Паљењем свећа и полагањем цвећа јуче и данас од својих трагично преминулих вршњака опростили су се ђаци основних школа у Бродареву и Коловрату и послали поруку да насиљу није место у школама.
Иако није било наставе, један број деце дошао је данас у Основну школу „Светозар Марковић“ у Бродареву, где су са својим наставницима и учитељима разговарали о трагедији која се у среду догодила у школи „Владислав Рибникар“ у Београду. Саосећајући са тугом породица настрадале деце, ђаци су у дворишту школе положили цвеће и упалили свеће за прерано угашене животе, након чега су, заједно са својим наставницима, телом исписали СТОП и на тај начин послали поруку да насиљу није место у школи, да насиље треба да престане.
Тугу због ове трагедије паљењем свећа испред школе у четвртак су исказали и ђаци Основне школе „Милосав Стиковић“ у Коловрату.
Ово је био тренутак кад човек нити је могао нешто да предузме, нити је могао да ћути, иако је више било време ћутања. Била је то иницијатива родитеља из наше немоћи да нешто променимо, хтели смо бар да саучествујемо у болу тих породица и да се опростимо од наших другара. Ученици су купили свеће и запалили их испред школе, баш на месту на ком се каже да нам је насиље потребно само ако хоћемо да учинимо нешто лоше, а за све остало је потребна љубав. Онда су прилазили и ученици из других разреда и у тишини палили свеће – каже учитељ и координатор групе “Машта” Драган Кувељић.
Потребне су корените промене у друштву које треба да санкционише криминал, насиље и некултуру, а не да их промовише, каже Кувељић.
Школа је данас немоћна пред медијима попут телевизије, јер не може да промени нешто што се на појединим каналима емитује 24 сата а подразумева насиље, најчешће вербално које многи ни не доживљавају као облик насиља. Прочитао сам да све што додирнеш додирне тебе, па тако и све то утиче на децу. Школа не може да се супротстави интернету, који је тако моћан медиј. Наставници не могу да контролишу да ли ученици играју игрице у којима се нишани у човека и пуца – што ни у ком случају није нормално. Школа не може да утиче на таблоиде који на насловним странама промовишу криминалце, нити на парламент где се људи вређају и једни другима прете. Просто, шаље се порука да је насиље и дозвољено и да се њиме постиже неки циљ и онда се то манифестује у школи – закључује Кувељић.
Он истиче да свако треба да ради на себи у циљу позитивне промене друштва, али та промена мора бити системска и обухватити све сфере.
У школи дете треба да зна да је прихваћено, подржано и сигурно, и мислим да наставници дају све од себе да то учине. Међутим, амбијент је тај који васпитава. Као камен који се котрљањем заобљава – у шта је год ударио, он се променио и да кажем поправио, па се тако и дете васпитава у додиру са друштвом, у додиру са окружењем. Треба поправити амбијент у коме живимо да би нам деца била боља, да би нам школе биле боље – закључује Кувељић.
Он поручује да ако о насиљу ћутимо, ми га одобравамо – важно је причати о насиљу, а не гурати проблеме под тепих, јер када се проблеми не решавају већ гомилају, дође до кулминације попут ове трагедије.
